Al ni rekel: "Hello!" Rekel je nekaj kaj mu
je zvučalo jako čudno... nekaj na nekem stranem i egzotičnem jeziku... al
opet... kak da je rekel: "Hello!" Rekel je: "Prosim liepo!"
"Ha!“
Veli glas z druge strani žice
iznenađeno, onak više za sebe. „I ovaj priča kajkavski. A Amerikanac je!“ Pa se
onda obrati Workeru: Nemamo puno vremena. Trpajte
se na avion i dođite k nama.“ Radnik je ovo razmel kak da mu je to materinski
jezik.
„Ko ste vi?!“
„Ja
sam jedan dobronamjeran čovjek. Morate mi vjerovati. Trebamo svakog slobodnog…
slobodnomislećeg čovjeka. A vi to jeste, čujem Vam u glasu. Dođite k nama!
Hitno je!“
Mada je osiećal grdu potrebu da pošele ovega tipa
v miesto u kojem se je rodil, Worker je sam mierno rekel: „Denes sem tam.“
Kak vu snu se pojavil na aerodromu. Bez ičega.
Bez ikakve prtlage. Ukrcal se na avion. Vrata su se zaprla isti tren čim je
zašel na avion. Avion se počel kretati čim si je sel na prvo siedalo do vrati.
Zdignul se… Worker je opal v san. Ni ni primetil da je je sam v putničkem dielu
aviona.
***
Avion je zletel na Pleso. Bil je mrak, trdna kmica. Čim
je stal, vrata su otprla sama od sebe. Zatetural
je je prema vrati i skoro se skotural čez pokretne štenge. Jedva, zajdni čas se
zaustavil i kak kičmenak i dvonožec se spustil čez štenge. Dole ga je čekal
taksi.
„Ni valda da mene
čekate?!“ pita taksista kostura. Taksist
je kostur!? No ovaj kostur je (razliku od Likovega kostura) bil skroz bez
obleke. Gol, golcat. Videla mu se saka kost.
„Ne brinete se! Ja nis kostur. To Vam samo tak zgledam.
To je dielo Šare… Oću reći- vojske. Vozim vas u prvu ćeliju OVV-a.“
„Kaj je pak to OVV?!“ pita Worker.
„To Vam je Oslobodilačka vojska Velegrada.“
„A koji je to Velegrad?“
„To Vam je glavni grad ove države. Rvatske.“
„Jel pri vami još rat?“
„Vidim da ste u toku! Ha, Ha! Ali moglo bi se reći da smo
opet v ratu… Onaj rat v Kroejše je završil '95-e. I sad je počel novi… Perfidni
rat.“
„Perfidni rat?“ pomisli Radnik. "V kaj sem se to vpustil?"
„Niš“ veli kostur „krećemo!“
Kak je grad bil pusti, došli su za pol vure do Jankića. Francek i Žac su čekali na porte.
„Welcome, my
friend! What's your name?“ pita ga Frajnić kad je zišel z taksija i ponudi mu
ruku da se rukuju.
„Razmim ja vas i
na vašem jeziku!“
„But I don't understand you when you speak Kajkavian!
Buhaha!“
„Dobra, dobra, Francis!“
ubaci se Želko suzeći od smeja.
