"Ja... ovaj... ali vrata su bila otvorena! Kak' su sad zatvorena?!?!"
"Diete Bože, ti si to samo senjala! Ova vrata su zaprta kak sef v Narodne banke Hrvatske!! Otperaju se prema nutra. Još je jutro. Bar po mem mobaču." "Liepa je ta Blaženska!" pomisli Lik v sebe. "Ima kup lasi" Blaženka je imala prekrasne lasi. Tamnosmeđe. Z črlenkastem odsjajom i lagano frčkaste. "Znaš kaj, Blaženkica. Oj ti još spat. Vidim da nisi tica ranoranilica!"
"Al' si duhovit! 'Tica ranoranilica!! Al... srećom... još te nisu otkrili! Ha, ha, ha!"
"Znaš, kaj?"
"Kaj?"
"Sad bi te kušnul v te preliepe male roskaste čubice?"
"Ma da?! Što te sprečava u tome?"
"Morala bi ih pre DOBRO..."
"Što?"
"Zribati ze sopunom!!! ... Ha! Ti ga na!"
"A daš mi ga? A znaš ti kaj?"
"Kaj?"
"Možeš se malo poigrati sa sobom... i bit će ti dobro!! Ha- tebi!"
"Prostača jedna gadna!"
"Marš!"
Lik prejde v vece. Popiša se. Pusti vodu. Voda kaj je scurela z kotleka je bila naranđasta. Kaj sok od naranđe.

SAN

Lik je zaspal skorom pa kak je legel na meki krevet v sobe broj deset na Petem odjelu. Zaspal je kak bebica, ni mu ni malo smetalo Blaženkino hrkanje. Da hrkanje- rondanje! Senjal je kak nekakve ovce roboti preskačeju ogradu tora. Pita on... kega neg Mr. Beana (!): "Kolko si ih nabrojil?" Mr. Bean na to pobroji ovce u drugem oboru vuz rub, po dužine i po širine obora. Bean se iti na kolena i počne se moliti:"Daj mi Bog kalkulator!" Oblak se otpre, iž njega opadne baterijsko računalo meter na meter. On otipka z desnum nogum: "Dvasjt osam put trist četri je... Devetsto pedest dva! Vrieme za spanje, Mr. Character!" I bojnk Lika z čekićom po glave. Lik je samo još čul zvuk gonga iz boksačkega ringa! Strese se na to da je skoro opal z kreveta. I kaj je nabolje: bolela ga je glava točno na one točke na temenu po koje ga je Mr. Bean lupil i to fest.
"Neš ti sna. To je bil san živli neg katatimne slike onih frikov kaj treneraju autogeni trening na napredne razine. Ova glava fakat boli!!"
Lik je počel trenerati AT trećem razredu srednje škole, a prestal v četrtem, kad je zaklučil da mu to:"...Treba kak i šupli zub!" jer mu niš ne pomaže. Na to se Blaženka zdigne z postele, krene prema ulaznemi vrati do sobe i (ni pet, ni šest) zabuba se u vrata i opadne na rit!
"Blaženka, jesi dobro?" skoči Lik i da je ruku da se zdigne. "Kaj te dok si bila mala nisu navčili da vrata prvo treba otpreti da bi zišla van?"

"Portal je otvoren" nadoda drugi čoviek, Željko. "Najvjerojatnije u elektrani. Tako barem Monitor pokazuje."
"Željko, Željko! Mislim da je Lik pouzdan." veli drugi lik, Franjo, za kojega se pokaže da je v pidžame kad ga je osvetlilo svetlo koje ju ovi dva upalili pre neg su zišli pred portu, pred Lika.
"I ja to mislim. Pouzdan je jer je civil. Ovi u šarenim odorama sve zataškavaju i siju neznanje. No... lijepo piše u Bibliji: "Kako sijete- tako ćete i žnjeti." Na kraju će ovo jelo koje su poslužili sami morati pojesti. Srećom pa Šareni ne znaju da se na ovom mjestu krije ovoliko znanje!"
"Željko, pokaži mu monitor."
Lika zanima kolko ih je.
"Troje. Dežuramo na porti, na monitoru. Spavamo na Petici. Blaženka spava."
"Ovde sem bil samo jemput. Kad mi je deda ovde bil, kad mu je alkohol zanavek zel pamet. Petica je odjel? Znate  zakaj..."
Franjo mu upadne v rieč: "Petica je najbolji odjel u cijeloj bolnici!"
"Sad to nema nekog velikog značaja" javi se Željko. "No bolnica nam je postala drugi dom. I baza."
"O čem vi brijete, kompići?! Baza? Monitor? Šari?"
"Šareni su Vojska! Ovo misteriozno nestajanje ljudi rezultat njihovog eksperimenta."
"Kakvo mrtvo misteriozno nestajanje?? Pa ljudi su evakuirani! Čital sam v čerašnjemi Gradskemi novinami..."
"NISU! Nego su nestali! Dođite malo sa mnom." 
Željko uvede Lika u portu. Lik zastane i zapita se: "Kaj mi je ovo trebalo, Autor!? Ovi mi baš ne zvučiju čisto!"  Željko pokaže Liku famozni Monitor. "To je kompjuter koji sastoji samo od ekrana osjetljivog na dodir i unutrašnje konfiguracije."
"Ov fakat ni čist!" sine Liku. "Pa to je ekran na kakvem smo glumili velike kompjutoraše v osnovne škole! Kak se ono zval kompjuter? Orao!! Ali de je Orao? Tu je samo monitor..!"
"To nije monitor Orla. To je Monitor."
"Dobro, i..?"
"Upišite: 'Tko sam ja?'"
"E, munjovoz... kak da to upišem kad nima tipkovnice!?"
"Munjovoz ti tata!" javi se Franjo izvana.
"Tako je, Franjo..! Evo ovdje..." pokaže na ikonicu u gornjem desnom kutu zaslona i klikne je. Na ekranu se pokaže tipkovnica.
"Here goes nothing." Lik utipka tekst koji mu je Željko rekao da upiše?
Na ekranu osvane tekst: "Vi ste Lik."
"Ha, ha- pametnakovići, kak ste to izveli..? Ni David Copperfield vas se ne bi posramil!" Upiše: "Ko sem ja."
Monitor odgovarja: "Lik, ti si obična neznalica i nepismena budala! Običava se v rvatskem jeziku na kraju upitne rečenice deti upitnik."
"Autor, kam si me to del med ove kretene, kaj bi uvriedili inteligenciju i prosečno inteligentnega čoveka, a kam pak ne bi mene, koji sem malo pametniji od proseka!"
"Lik, čekaj da prespim..!" odgovarja Autor. 
"Imaš prav, Autor. I ja bi si malo prespal!" 
"Dajte me otpelajte do Šestice- spi mi se!"
"Željac, on bi na Šesticu! Ha, ha, ha!"  "Mislim da bi mu trebao tretman na Šestici!" I njih dvojica se slatko nasmijaše.
"Franjo, nisi ti ni tako lud kako se činiš na prvi pogled!"
"Ha, ha! Kaj je tak smiešno..!" Ovi dva na to poludiju i itiju se v histrični smej.
"Dobro- NI ME BRIGA! Vodite me v spalnu!"
"Kaj ti je to spalna, a Lik?" naruga mu se Franjo.
"Spavaona!!" ponori Lik na to.
"Frenki, pusti ga. Daj mu da malo predahne. Dosta smo ga driblali. Vodi ga na spavajne." 
"Da, šefe!"
"Nisam ja ništa bolji od tebe; nisam ti ja šef!"
"Da, šefe... hoću reći, Željko!" veli i otpela Lika spat.

 Na kolodvoru je bil jen autobus, na peronu za Velegrad. 
Kuc, kuc! Začuje s z nutarnje strani zaslona monitora. "E, autor moj- došel si v sliepu vulicu z pričum. Nis materjalist da bi mi prazni  grad predstavlal igrališće... Kaj mi je delati sad?"
Odi ti, Lik, v "Svetega Ivana". 
"Kaj bum tam?"
Odi tam. Imam dober osiećaj...
"Ok. Valda se nem z nekem sudaril. A da..." lupi se po čelu. "Nikega ni na ceste!!" veli Lik. Zajde v bus. Upali ga (kluč je bil v brave). Zakrči jako menjač i Lik nekak krene. Oprezno, Lik! Nemoj prebrzo voziti. Pazi da autobus ostane na ceste. 
"Ma. Mačji kašel! Ak znam voziti auto, morem i autobus!"
Zaputi se z vozilom po Vulice grada W... Pa čez Blagdan (pustoš!) u predgradje Velegrada. Periferija velegrada je također bila prazna. Jedino se čulo kak tice popevaju (kak, uostalom i v Gradu)... Gradska cesta. Međugradski bus se zanese ze zajdnem krajom i skrene v vulicu Svetega Ivana. Sparkera se na ulazu na parkerališće bolnice. Lik zide z busa. Krene prek ceste na portu.
V taj čas se skroz zmrači. Tice zamukneju. Črlena titrava svetlost zatrepće iz smera Susedne Države i zgasi. Oblizne ga snop svetla baterijske lampe iz porte.
"Stoj! Ko ide!" pita strogo prvi glas.
"Daj šuti..! Ti i tvoje manire iz vojske bivše države! Tko ste vi?"  javi se drugi glas.
"Ja sem Lik."
"Tko ste vi i tko vas je poslao?" zanima drugega glasa.
"Željko, Željko! Lik nam je donio mrak! I ovo treptanje u mraku."
"Ne, Franjo. Nema to veze s njim..."

 Odil je polako, skorom pa oprezno, po nogostupu koji se je prestiral z lieve strani puta na ulazu v Grad. Na table na koje je pisalo Grad, neko je dopisal (ze štampanemi slovi) "Pokojni". Sada je (tek sad je skužil) tišina, neka neobavezna tišina. Ni se čul promet. (Nikemu niš...) M... cesta ni davala nikakve nade da se bu z nekem stigel. Evo ga pri pekarne. Zakrene lievo. Intuicija mu je govorila da je na dobrem putu (kam god da on vodi!) Ide na autobusni terminal. 
"A kam ću drugam?!" pomisli samozadovolno, siguren v sebe. Začuje tičice kak popevaju. "Dobro je! Znači opasnost je prešla."
Na rizolu su ležale gradske novine, čerašnji broj. Veliki naslov: "EVAKUACIJA!" i ze sitnemi slovi:"Više na stranici 1." Nutra je pisalo da je precurelo v medije da ("Neš ti odabira rieči!") da nuklearna elektrana z druge strani meje od čera pušća radijaciju.
"Kak ja to nis znal?!?! Dobro, to objašnjava fenomen 'Pale sam na svietu'... al ne objašnjava kostura na mestu vozača autobusa i isparivajne busa.  To su se valda moje šesto osetilo i moja mašta poigrali (lagano) z menum... Gladen sam!" 
 Nameri se na samoposluživajne. Ubaci v torbu pet čokoladic "Mars". "To mi bu dost do obeda."
 "Dobro jutro, gospodine." veli na glas.
Prevleče jednu čez čitač bar-koda. "Zakaj se ne čuje bip-bip?!" Upali POS- blagajnu. Prevleče opet čokoladu. Na kase je pisalo: "8". Pomnoži na kase: "Puta... mmm... pet."
 "Kolko sem dužen, gospođo? Četrdeset kuna, gospodine. Izvolite, gospođo. Hvala, gospodine. Hvala lijepo. Dođite nam opet" Ostavi četri Dobrile v pretincu kase za desetače i zide van.

 "Znam, preveć sam čital Dylana Doga! Ovo se ne dogaja! Zbudi se! Zbudi se!" 
Ali niš od tega..! Ovo je prestvarno da bi bilo... istinito?! San! Prestvarno da bi bilo san. Kolko god zvučalo nestvarno..! (Ah, autor se zvuzlal u opisu!!)
"Kad bi bar opala kiša. Kad je kišno vrieme, onda se osiećam dobro." Kiša  denes ni v Božiem planu. Zrak je topel i gusti. Sparno je.
"Kad je kiša, zakopaš se v ižu, ne gibaš se... Nimaš posla ni z Bogom ni z vragom."
Liku ni teško opadala tišina koja vlada v njegove iže otkad su njegovi starci prdnuli v rosu. Tak je bar mislil. U stvarnosti je jedva čekal da se vugne z doma, samo da ne bi udijal mrtvačku atmosferu. Ona je vladala v njegvem domu čak dok su mu roditeli bili živi. Ni bilo prave komunikacije. Samo tegobna, betežna tišina. 
"Jesi jel?"
"Jes." 
Ili: "Jesi jel?"
"Nis."
"Daj si onda zemi špeka... ima špeka v frižideru."
Odnavek je zamišlal da njegovi stari i nisu živi ljudi. Samo su plod njegove bujne mašte. Tek kad ih je pokopal- skužil je da su postojali. No i tad... mu je bilo nepremenjeno...: "I dalje su samo duvi; lelujaju po iže prozirni i nestvarni. Nemrem se ž njemi spominati- nimaju glasa. Nisu se izborili za svoj glas."
Plink! Vužgala mu se žarulica. "Ovaj autobus vozi za Jankomir! Nima drugega objašnjejna!!"
Bus dojde do zajdne stanice ispred Grada. Zaškripaju kočnice.
"Kaj je sad, gospon šofer?! Kaj Vi ne vozite do gradskega kolodvora?" Kostur na šoferskem mestu spruži desnu košćatu ruku i pokaže na vrata koja se taj čas otpreju.
"Nejdem van! Imam pokaz koji vriedi do zajdne postaje!!" režesti se Lik. 
Ali ruka i dalje nevmolivo pokaziva na vrata. Zatetura do vrata. Zameglelo mu se kak se je naglo zadignul u očajničkem pokušaju da nagovori šofera da vozi do kraja.
"Zajdna stanica!" vozač (sad živi čoviek od krvi i mesa) ni štel niti čuti..!
Ščujngla se van. Ispred vozila gradskega prievoza je stala barikada. Iza barikade su ležale neke rezitane automatske puške. Čuvari barikade kak da su se rezbežali i ostavili te puške... (ne znam)... valda da se dieca ž njemi igraju (ili kaj?!)
"Kaj je ovo!? Opet devedesetprva? Zbilem sem zabridel! Niš, Lik, idmo peške."
Okrene se da vidi autobus, ali ga ni bilo. Počelo se daniti. "Tek sad dan. Fakat čudno. Trebalo se rezdaniti još pre pol vure!"
Na mestu vojarne desno od ceste je bil pušćak. Grmje. Visoka trava na retkemi mesti na kojemi ni bilo grmja. 
"I zbog tega grmja ja idem peške? De su četniki? Skrivaju se v grmju?! Dobro... igral bum po vašemi pravili igre" veli on (zasad još) nevidlivemi neprijateli.

 Začuje se buka i iza zavoja prie stanice iz megle zroni autobus. Bus stane. Lampa na stupu zatrepće i... "Aaa! Kaj je ovo?!" pomisli Lik. Šofer je bil....... Kostur! Na sebe je imal tamnoplavu odoru velegradskega autobusnega prievoznika.
 Lik se zrmzne od šoka: "Z menum zbilem nekaj ni v redu. Mesto šofera mi se priviđa kostur!  Idem doktoru!! Bum se posle javil da nemrem denes dojti na posel. Valda mi neju dali cipelu!" Nekak se prevleče vuz šofera i sedne si na sredinu autobusa. Tek tada skuži da se (osim njega) niko ne vozi v autobusu. 
 "Da... dobro... skužil sem. Ovo ni autobusna linija za Grad. Ovo je direktna linija za pekel." Proba se našaliti na svoj račun i račun svojega strava. Al mu ta šala opće ni bila smiešna.

 Koraki su mu se lepili za asvalt. Ide, ide... ali kak da se nikak nemre genuti z mesta.
"Ovo je neka noćna mora... Zbudi se! Zbudi se!!" Ali niš od tega... morti je se zgledalo kak vu snu. Ali je ipak bilo stvarno. Pred oči su mu došle slike obnažene bucmaste Marijane Stroyni, njegove znanice. NE, ni ju nikad videl golu. Ali pretpostavlal je da tak zgledi bez obleke. (Kak, tak? Odlično, tak! Lik, naime voli  pogledeti ženske z velikemi cicami.)
 "Sad ni čas da te gledim. Miči mi se ispred oči." I slike nestane.
Lik živi v doline. Autobusna stanica je na jednem od bregov koji uokvirivaju njegovu malu Zlatnu dolinu. Popel se je daklem do stanice. Još je mrak. I to trdni. Nijedna lampa vulične rasvete ni svetila. To ga podseti na vrieme dok je još bil mali  i dok još na stupi ni bilo lampi, tak je bilo kmično. Poišće mobitel u desnem žepu traperic (de ga inače nosi). Napipa ga, zvadi i pogledi... Na zaslonu mobitela je pisalo: "00:00". 
 "Kakica! Mobek mi se pokvaril." pomisli. "Autobus je možda već prešel. Ili čekaj malo... NI prešel! Sigurno bi ga čul da je prešel!"

1. Buđejne NOĆ

 Lik je senjal... nekaj... Sad se već ne sieća kaj- predugo se okretal v polusnu, pa je zabil. Vani je još noć, ali je blizu svitajne, pa moremo reći da je jutro. (Autor zadržava pravo da odredi jutro kak vrieme za zdigajne!)
 Ajde, Lik... ZDIGNI SE!  Da mu damo ime (liku)? Ne. Ili ne još. Nek bu Bezimeni. Ili bolje samo Lik. "Just Lik." kak se on voli predstavlati ljudima z kojemi se tek upoznava.
 Je da... Nejde to sam tak..! Liku se jako spi i štel bi još spati, makar je već vrieme za zdignuti se i iti na posel, jer.. radio budilica se uprav upalila.
 "Lik... ak se ne zdigneš- z mrzlum vodum te bum polejal!" Odlučni glas Lika seniora odzvajna Liku glave. Lik mrzi mrzlu vodu. I po letu se tušera z toplum vodum.  
"Opet  onaj  glupi jingle..!" Glas voditelice programa guguće: "Dobro jutro!" Prvi put tiše. Pa malo glasnije. Pa... mu se- ZADERE v uvo! 
 Fiju! Lik od silne nelagode jako trgne i... završi na podu!
"Uf! Koja glupa noćna... pardon, ranojutarnja- mora! Tak ti si na sprevodu drli u uvo... Glupa voditelica. Čovek bi rekel da sem se zatelebal v nju. Sako jutro me budi. Ali ovak... da ju vidim v mučnem snu. I da me iče z postele. To si pak ni zamisliti nis mogel!"
  Lik je buden. Zvlači ispod deke. Sediva na krevet. Lik polako navlači na se svoje denešnje  bokserice. Manca oči.

 Polako se (kak puž brzo) oblekel. Itil vu se sendviček z čajnum kobasum kaj ga je snoć napravil. 
 Zide iz iže. Gledi... "Kaj je ovo?! " misli si. "Već je trebalo svanuti!" Gledi na vuru. "Pa da... mogel bi se zakleti da je čera v ovo vrieme (sto  posto!) već bil dan. I... kakva je ovo megla?! Bi čovek očekival da na ovakvo letno jutro liepo počne liepi sunčani dan. A kaj je ovo: kmica i megla! Nekak sem si računal da bi još jedno keden, dva delal... i onda poiskal od svega šefa godišni. Prešel na more i to... Kaj... mi je... denes? Nemrem se nikak setiti kak idem na posel! Z autom? Ili z autobusom?"
 Napravi par korakov. Iii... skoro dum! Zamalo se zabil v zid svoje garaže! Tak je gusta denes megla.
"Ovo je fakat čudno! Kaj mi je Đurđa konobarica čera v gradskem kafiću natočila v vruću čokoladu nekakvu drogicu?! Skorom sem si nos rezbil na zidu ove garaže... koju...  prepoznam  kak svoju."
 Otpre vrata garaže, ali...  ona je prazna, nutrekaj ni nikakov auto. Čak ni becikel!
"Dobro, idem  na bus." Iti brzi pogled na vuru na zidu, z likom Isusa i Majke Božje, koji mu je ostal od roditelov onega dana kad su njih dva poginuli v prometne nesreće. 
"Uf, zajdni je cajt da krenem na bus."