17.

 Svi njegovi kompići i znanci su se davno poženili. Čak je i Šepavi Pero našao svoju družicu...

Jest... Ali Bero je bio šepav u glavi!

 On je samo imao fiks ideju da treba napisati moderne "Gospodu Glembajeve". "Ili nešto tog kalibra..." Slušao je po cijele dane arije prog-rocka. Već bi mu davno ploče preskakale da je tu mjuzu slušao na gramofonu,  a ne na netu. Inspirirao se je uz "Yes" i "Emersona, Lakea i Palmera" i slične.

 "Si ti nor-malen!?" upao bi mu katkad Antun Šego, kolega sa sadašnjega posla, u gajbu. "Mozak ti bu scurel uz ovo!!"

 Jasno, svakom pasjem sajmu dođe kraj... Tako je i Berinom došao kraj. Naime, našla ga je susjeda kakom spava samo u gaćama na madracu u dvoru. Pokrivenog samo plahtom. A bio je siječanj te, posebno hladne zime.

 "Odi se ti, dečko, grijati u ludaru!" rekao mu je bolničar kad je po njega došao kombi hitne pomoći. A zapravo je mislio: ohladiti! Dojurili su pod sirenom u rano jutro, pola 7.

Bero, u trenutku fiksacije na "Fosile" pomisli: "Nije fora. Trebalo bi biti pola šest!

***

 Na odjelu je bilo, ono ništa, barem toplo. Nitko nije htio razgovarati s njim. Ili mu se barem tako činilo. "Onaj novi je lud ko čajna kobasica!" (Što god da to značilo.)

 Berislavu nije značilo ništa. On je tražio kut u okrugloj sobi svoga uma. Ne moram vam ni reći- nije ga našao. Ni nakon dva tjedna i već stečene rutine nije ga našao. A čajne kobasice nije bilo u obrocima. Samo tegobna tišina sa njegove strane.

 "Ova budala smo gleda u mene."

 Nije mu bilo jasno da bi možda i on trebao uložiti napor volje (ili štogod takvo) da sudjeluje u razgovorima. On je samo gledao u sudruge u duševnoj boli. Promatrao ih je naročito znanstvenički. Kao kad istraživači promatraju zamorce u eksperimentima. Bilo mu je baš dobro.

 Dok jednog dana nije na odjel došla- (ta- ram!) Antea. To je bila posve čudna djevojka. Imala je godinicu više ili manje od Bere. Da se on rodio deset godina kasnije nego se rodio.

DRUGI DIO- 16.

 Hodao sam putem. Put je vodio ravno. Ja sam radije skrenuo na jutros pokošenu livadu. Iz livade je izlazila stazica. Staza je vodila u guštik. (Kao i, uostalom, sve staze mojeg života.)

 Nekoć su te livade bile pokrivene kao komadićima raznobojnih tepiha. Koji, opet, pokrivaše brda mojeg kraja. Sad je sve to na korak do džungle. Jest, bila bi to džungla da je bilo više godina otkad su seljani napustili obradivo tlo. "Vražja zemlja..! Ne 'splati se delati ju. Neka je uzme g. Guštik."

 (Guštika je nekad bilo u obližnjem Sokolovcu. Fina familija. Ali su pomrli...)

 ***

 Prisjećao se Berislav Ljubić, prije nego se utonuo u obamrlost nakon prljavog i sramotnog čina gledanja loše glume i (po njemu) odlične izvedbe u pornografskim (ne)djelima na internetu.

 Što se  je više uživljavao u doživljaje iscjepkane iz bračnog čina, to je praznina bila veća i mračnija. Čemerna. Ispunjenija stidom. 

 Na jednoj nesvjesnoj razini je bio svjestan svoje ovisnosti o naletima adrenalina od nekoliko minuta. Na svjesnoj razini je bio svjestan činjenice da  žarko želi samo da ga svi ostave na miru.

Sve je više tonuo u psihozu. Sve je više bio frustriran. "Imam pravo na zadovoljenje."

 Od početka školovanja nije znao za bolje. Nije znao za mir. Nije znao za ljubav. Mamica je bila frigidna...

***

 Jednom ga je na kućni telefon (nije vjerovao u mobitele) zvala osoba koju je držao u kartoteci pod "Prijatelji".

Pitao ju je što je tako "oralna" nakon što se ona rašćeretala. Ona je pobjesnila na to i spustila slušalicu.

 Zatim ga je još jednom nazvala ultimativno zaključila da ne želi imati posla s njime. "... Ikad više!" Zapravo ga je htjela samo za sebe. A on nije mario ni za seks u braku... Ni izvan njega. Bile su mu dovoljne šaka i računalac da bude zaljubljen. 

15.

 "Ovo bi mogel nazvati 'Cucharache'." reče samozadovoljno Berislav Ljubić u pola glasa.
 Filip Paukovec još pred miesec dan ni mogel ni slutiti ovakov razvoj događajov. Mučil se da napiše knigu lieto dan. Ona je bila znan-fan žanra. Pisal je o kataklizme v Europe. Zagreb mu je bil središće radne. Se se dogodilo kak v knige. Samo su imena bila druga. Na'ime, ni mislil da piše o njemi v budućnosti: frendice i diece i sebe samemu...
 Iz flešbeka ga trgne neko komešajne na onem kaj je ostalo od Velike ulice.
"Darko, pukni ga nogom!" viknula je Tanja svemu srednjemu sinu.
"Ne, malec, pusti pesa!" odsiečno veli Filip. "Medo, mier!"
 Na to pes pusti Darkovu nogu i pokorno si legne.
"Valjda nema bjesnoću."
"Daj reci, Medo, imaš li bjesnoću?"
"Pavao, dosta mi te je!!"
"Obodva- od-stu-pe-te! Darko, da vidim ranu."
"Daj, budem ti ju dezinficirala" brižno će Tanja.
"Dobro, rana je samo površinska. Medo, glupi pes, kajli te je samo spo'palo!? Ne, nima bies'nilo. Znate da sem ga dobil kak štenca. Jasno da sem ga dal ciepiti. Kaaaj?? Nemre biti."  razrogači oči. Iza vrpe šute se pojavi črno bela mačka.
"Mjao? Kaj si to ti?"
"Ne može biti da je to Mjao Ce Tung. To je samo slična mačka..."
"Ali kak... Ostal je v Malem selu. Velim ti, Tanjek- to je Mjao! Valda poznam svojega mačka."
 Maček se očeše o gazdine noge i sklupča se tik do pesa.
"A poznaje i on tebe, stric Filip" Marija će.
"Pozna, pozna!" veselo skoči Valter, potpuno ignorirajući griznutega brata.