10.

 Berislava nešto ždere u unutrašnjosti tijela. Tjeskoba ga izjeda. Kiselina ga peče u želucu. Mišići su mu (svi mišići u tijelu) neprijatelji. Tvore bolnu napetost. Beri se čini kao da će u sebi eksplodirati. Iskočiti iz vlastite kože. Dlanovi mu se znoje i skliski su od tog znoja.
 Noć je. Prevrće se po postelji. Krevet mu je lijes. Pokrov mu je od popluna dva- hladno je vani. Veljača je. Zato dvostruk pokrov od olova na Beri.
 Ove zime je zahladnjelo tek u veljači. Zima je čekala da sve propupa. Bijel snijeg lomi dah preuranjenog proljeća.
 Berislava Lj. ne lome snježno bijeli popluni. Drobi ga anksioznost. Mislio je da je raskrstio sa neutemeljenim strahom. Toliko ga pere da ne može zaspati.
 Pokušava se uspavati uz radio program na mobitelu. U psihofarmake (hipnotike) nije nikad vjerovao. Ne želi se trovati njima. To su ga roditelji naučili: "Sinek, nikad ne vieruj doktoru. Ko se v doktore preveć ufa, taj si čavle v lies zabija!"

***

 Začuje se podne s tornjića crkvice svetog Jakova, na svetom Jakovu.

 "Joj, baka, baka... kaj bum ja činil ze sobum i ze svojum paničnum tieskobum?"

 Berislav Ljubić pretakaše iz šupljeg u prazno u svojoj zdvojnosti: "Zdravje ili beteg- pitanje je sad." Sjedi na krevetu i zdvaja: "Marina ili Desanka- pitanje je sada." Bero sjeđaše na krevetu sa nogama na šlapama na podu. 

Kuc, kuc- začuje se kucanje na vrata trokrevetne sobe u kojoj je samotario B. Lj. Cimeri su mu se razišli. Jedan na otpust. Drugi na Deseti odjel, kome tepaju "Desetka".

 "Dobar dan! Vizita... Kako ste, Ljubiću?" upita Beru doktor Grgečić.

 "Aaa... znate kako mi je, doktore Grgečić. Nije mi lako u mojoj koži!"

 "Berislave, neće utučenost otići od Vas sama od sebe. Trebate željeti ozdraviti, prije svega. Taj crni oblak koji Vam se nadvio nad glavom srećom nije zarazan..."

 Berislav ga prekine- mahnito zavrtjevši glavom lijevo-desno: "Gdje je crni oblak?"

 "Ah, dobro je- Berislave Ljubiću- smisao za humor... već sam skoro digao ruke od Vas... He, he! Ima nade za Vas."
 Bolničar Ljuban ga podsjeti na izlasku vizite iz sobe: "Ljubiću, niste popio jutarnju terapiju..."
 Ljubić ga prekine (on voli prekidati ljude dok govore): "Nisam se mogao dići iz kreveta... znate da sam depresivan..."
 "Niste Vi deprimiran." vragolast je Ljuban "Ljenitis je to! Drugi put bolje složite svoj krevet, dobili ste dvojku."
 "Budem. Mogu li sada popiti svoje lijekove?"
 Odvrati mu Ljuban:  "Ne sad! Poručajte, pa ćete dobiti terapiju od jutra zajedno sa podnevnom."

9.

 Mrzim nedjelju. Ona me podsjeća na ponedjeljak, naj depresivniji dan u tjednu. Ja, B.Lj., mogao bih reći da bojim se života. Sad kad sam na Trećem odjelu Psihijatrijske bolnice "Sv. Jakov", na otočiću Sveti Jakov; tek sada mogu reći da imam pojačanu sklonost paničnim napadima. Baka Katica, pokoj joj duši, uvijek mi je govorila da ću umrijeti od straha. Jedino je ona primjećivala da se bojim svega u svom (tada malom) životu.
 Baka me je tako jako voljela da se to ne može opisati. Baka je umrla u ponedjeljak. U podne. Pripremila se za smrt na Dan Gospodnji.
 "Sina" rekla mi je "ja bum zutra mrla."
 Legla u krevet. Prekrižila prste ruku na prsima. Sklopila oči. (Imala je fakat osjećaj za dramu...)
 "Baka!" zavapih glasno "naj mi još mrieti. Premlada si za to!! Ja te još trebam."
 "Sina! vikne ona s kreveta "Tu nima pomoći- ja bum zutra odapela z papki. Ni ti, ni ja, ni niko drugi nemre to spriečiti. Zutra je šlus za me."
 "Baba, jel da se šališ z menum?Jel da bedaka delaš z mene?!" pokušah ju nekako spriječiti u njenom ludom naumu.
 "Ne!" sreže me ona odlučno "Zutra je fajrunt z menum."
 Briznem u plač i odjurim kući. Mama je bila u štali i dojila kravu.
 "Mama, mama...!" zbrejkam se.
 "Kaj si se zadijal tak!? Kaj nemreš normalno oditi, nogu za nogum?"
 "Baba, mama..." opet ja...
 "Kaj baba, mamaš... Daj normalno reci kaj je. Kaj te si vragi natiravaju?" reče ona meni ne ispuaštajući vime iz ruku.
 "Mama, baba bu mrla..."
 "Je, bu. Jednega liepega dana. Al (na našu nesreću) ne bu to još denes!! Ha, ha! Te sreće nismo..."
 "Ne denes... zutra bu mrla!"
 "Daj ne nori! Moja svekrva bedaka dela od tebe. Na, bedak..." Naglo odloži dižu na stranu, izvan dohvata krave. Digne se sa stoličice i uhvati me za uho. Vukući me za uho, dođe sa mnom baki Katici: "Kaj je stara?! Čujem da buš mrla!" Pusti mi uho. "Of tu mi je donesel sriećnu viest..."
 "Isus je donesel Radosnu viest... al na vašu žalost- ja bi se pomalo otputila na onaj sviet- če ti, ma sneja, nimaš niš protiv."
 "O ne, ne! Nimam niš protiv tega kaj bum te se riešila. Ali nemrete (če se ja f to imalo razmim) po narudžbe mrieti."
 "Ni to vola ma... to tak Bogek oće. A sad mi vužgi svieću, sneja."
 Baš se uto mrak spusti.
 "Pusti me da na mieru sklopim svoje umorne oči.
 "Aaameeeen! Boooogu faalaa."
 Drugi dan baka Katica pusti moju ruku na znak zvona župne crkve koje označava podne.