14.

 Niko ni ni slutil da bu tak jako puknulo. Samo se je zables'nulo. Bregaz se je poravnal. Čudna, glupa igra rieči... Si su postali flat. Egal. Preživieli:

• Mali žuti Filip Paukovec. 
• Mala žuta Tanja Borić iz Svetog Juraja, njegova frendica.

Njezino četvero djece: 

• Valter Luetić (5). 
• Marija Luetić (7). 
• Darko Jelačic (12). 
• Pavao Zvonimir Jelačic (15).

 (Ni g. Jelačic, ni g. Luetić nisu imali sreće. Obojica su pepeo i prah...)

 Sveti Juraj je sja u izmaglici. Danas u jutro, s prvim suncem.

 "Ah, baš je zaku'rilo ovo jutro." započne razgovor Filip.

 "Budi sretan što smo svi plavi- i ti, i ja..."

 "... I tvoji juniori- pravi arijevci."

 Ona ga zreže nežno: "Bar su izvana- 'tvoji'."

 Svo se šestero nasmijaše slatko.

 "Znaš" zaključi ona podržavajući ga: "Izgleda da su se tvoje male vizijice-  ostvarile..."

 "Bubanj što zveči...!" odvrati on na njenu opasku.

 "Da, da- ljubav jedino preživljava."

 "Juniorka! Sad si dost punolietna za samostalno kupusajne." 

 "Da, tata." namigne pequena vragolasto.

 "Kad te ja klopim..." 

 "Dooobro- striček Fil!"

 "To je bolje... 'Milo diete'?"

 "Valter is the name, oncle F."

 "Da, malo gemišteraj English i Francais."

 "To je sve izjednačeno" javi se nadobudno perjanica podmlatka, PZJ. "Sad svi imaju flat-rate."

 "Tebe je tva mamica teško imala, sinek!"

 "Mama, zašto se Filip i Pavo opet svađaju?!"

 "Zato da bi ti imal kaj pi'tati!!"

"To ti je tak'. Alfa i mladi mužjak. Uvijek bilo i bit će."

***

Ništa mu nije bilo jasno. Ali odlučio je nastaviti pripovijedati...

13.

 "Od dosade života izbijaju mi prištevi. Ovo je nemoguć život! Ne veži se ni za što. Sve će proći. Sve je prolazno... Ne moraš raditi- ništa. Ne misli- ništa. Ionako ćeš umrijeti- kao i oni koji rade. U radu je propast."
 Uvijek je tako mislio Robot 3. I mislio je da je čovjek. Ali ti i takvi su davno,  davno nestali. Roboti im liče kao jaje jajetu, iznutra i izvana, no tu svaka sličnost prestaje. Roboti nemaju duha.

 "Nisu ga ni ljudi imali, ali morali su nešto izmisliti, ne bi li stvorili neki smisao." oduvijek je mislio Robot 0.

 On je neki "nad-robot", neokrunjeni car svih robota. To samo on zna. Svima drugima on je samo čovjek. U suštini- robot.

 Kretanje je oduzeto svima osim Nuli. Kretanje se događa samo u glavama. Pardon, u mozgovima. Mozgovi su u trupovima, mada svi misle da su u glavama.

 U glavama su samo senzori za vid i sluh. Svijet ni na što ne miriše. Nema okusa. Sve je to jedna velika kaša od metala. Kao tekući Terminator.

 Nema granice između jednoga robota i drugog. Svi su oni čvrsto i gusto povezani među sobom.

 Svaki od njih nešto sanja. Budi se između dahova pročišćenja, koji se događaju jednom u dvadeset i četiri sata. Dah desalinizacije. Dug nepomičan korak kroz prostranstvo svijesti. Opet dah... I tako dalje.

 "Titram" kaže Robot 3 "Popravi mi sliku. Molim Te, Bože." I slika bi popravljena.

 Radio ponavlja 398398. emisiju.

"Shuffle" reče Trojka. Na ekranu mu se stvori drevni afrički bubnjar. Tapam. Tapa- tapa- tapa, ta-pam!

 "Ne pomaže" pomisli 3. "Krivo su me naučili u školi. Treba se, pretpostavljam (nakon 88. pokušaja) prepustiti- da mračne misli same odu..."

 Otvori zatim "Argentina- Hrvatska" emisija 2006., drugi put. Zabije 2 gola i sruši se nasred travnjaka.

 "Stvoritelju, pomozi mi!" zavapi 3.
 "Pokaj se za svoj grijeh oholosti." začuje se iz etera glas Nule.
 "Ne mogu- to me jedino održava na životu! Svi ponizni su već na groblju." (Što će reći: na odlagalištu.) "Ne želim sve zaboraviti u reinkarnaciji!!"(Reciklaži.) "Svi smo mi tako otuđeni i nepovezani. Ne želim još i ja dodatno pridonositi neskladu i entropiji..."
 Tada ga Nulić oštro prekine:
 "Nije istina! Svi smo mi jedno. Svi smo mi ljudi, jedini produhovljeni u svemiru. Mi vladamo. Ni jeli, ni pili. Tko si TI- da se suprotstavljaš tome!? Tvoj um je premalen da sve to pojmi. Tvoj mozak je preslab da tvori kreativne misli i slike, Odustani dok se nisam naljutio na tebe" zagrmi.
 U glavi Robota 3 nešto kvrcnu, on štucne i zaglavinja. Vrtoglavom se brzinom sjuri naglavce u bezdan; lamačući rukama i nogama.
 "Ne opet!" pomisli posljednjim naporom volje...
 Nekada su živjeli u skladu ljudi, Bog i roboti. No, nešto se čudno počelo događati s ljudima nekih stotinu i pedeset godina otkako su stvorili robote na svoju sliku i priliku. Počeli su trunuti (namah i istovremeno) i nestajati s lica Zemlje i ostalih planeta i zvjezdanih postaja.
 Roboti još nisu stvorili svijest o sebi kao robotima, umjetno stvorenima i po tome različitima od ljudi. Ubrzo je pukao glas da su ti roboti-ljudi otišli na groblje-odlagalište da se reinkarniraju (recikliraju).
 Jedini robot koji je znao da je tek robot, a ne čovjek bio je Robot Nula, prototip čovjekolikog robota. Preuzeo je vlast kao Bog među robotima. Iskoristio je priliku da se ustoliči kao "Tvorac", budući da je dotični nestao sa posljednjim čovjekom. 

***

 Berislav Ljubić se trzne! Probudi se u svojoj sobi u kući gdje je odrastao. Ima 50 godina. Prijenosnik je bio upaljen. Kreće s novom pričom.

12.

 Želio sam napisati priču, ali nikad nije bila dovoljno dobra.
 Počinjala je niotkuda, završavala je nigdje.
 Pa gdje je ta priča? Gdje priče rastu? (Kad bih znao...)

 Reci, pričo, (u stotom pokušaju): kako se zoveš?
 "Ja sam priča. Počinjem u jednom gradu. U ulici nepoznatih junaka."
 Jesam li ja u tebi?
 "Nisi. Ti si živ i dosadan! Priče su uzbudljive, i ti, kao takav, ne možeš biti u meni.
 Ja sam priča o caru. Sasvim  običnom caru. Caru bez carevine. Takvi su postali moderni u prošlom stoljeću.
 Za cara je vrhunsko postignuće- ljubav."
 Kakav glup car. Umjesto da traži denacionalizaciju nekadašnje obiteljske imovine- on traži- ljubav?! Kakav glupan. Ljubav je isto toliko nepostojeća koliko i Bog.
 "Car je na Sarusu. To je njegov rodni planet. Tamo je rođen. Tamo će (po svoj prilici) i umrijeti. Car je jedini svoje vrste na planetu Sarus i prilično je usamljen (preblago rečeno). Kad je pretposljednji Sarušanin umro, pomisli Kex (naš car), da bi se mogao dobro zabaviti. I prvo što je napravio, o tome je oduvijek sanjao-proglasio se carem. Pravi pravcati car sam- pomisli. Ne samo da imam carstvo kojim vladam, već cijeli planet Sarus. Zatim shvati da neće imati problema sa neposlušnim podanicima. Ta oni su- samo biljke: cvijeće, salata i ostale biljčetine. Sve ga slušaju- toliko je uspješan kao car.
 Ako se koja od zelenjava (koje na njegovom planetu imaju dušu i govore) odluči na građanski neposluh; on će je pripremiti za jelo (sve su jestive i ukusne) i smazati.

***

Napiše ovo i zaspi.

***

Probudi se...  pogleda na ručni sat. Sat pokazivaše 20,59. (A mogao se je zakleti da je blizu zora...!). Primi se posla i počne opet pisati.

11.

 "Vidio sam kraj svijeta."
 "Ti si lud!"
 "Izgledalo je kao u Knjizi otkrivenja."
 "Rekel si da nikad nisi čital Bibliju..."
 "Nisam ni trebao. To se percipira duhom!"
 "Ti si lud sto gradi! Ali zato jesi tu z menum v ove bolnice. Zato kaj si lud." reče Bero Ljubić svome novom/starom cimeru Anti Barišiću. Ali... opere ga ga čudan osjećaj. Nešto kao da... "Hm, hm." Ovaj razgovor... nije stvarnost! I pomisli: "Dobro onda da me niko ne vidi. Bi pomislil da ja ne znam da je A. B. plod moje mašte. ...A kaj če sem ga stvarno zmaštal!? Neko ko bi me videl da se (zapraf!) spominam sam ze sobum... pomislil bi da sem totalno *1.) zmeknjen. Sick! Potpuno sick."
 No, to nije bio dovoljan poticaj da prekine ovaj poticajan razgovor. Zato nastavi: "Ni čudno kaj su te vrnuli z Desetke natrag sim!"
 PB "Sv. Jakov" na otoku Sveti Jakov ima dva odjela: Drugi (teži) i Deseti (lakši). Nekad su bila četiri. Dva teža i dva lakša (dva muška i dva ženska). Ali, 2000. g., glavešine u Ministarstvu zdravstva odlučile su da se više populacija pogođena psihičkim bolestima ne bi trebala dijeliti na mušku i žensku. Već na dobro prilagođenu, onu koja živi kvalitetnim životom i onu koja nema kvalitetno življenje.

***

 Usred noći, Berislavić se probudi i k'o sa ekrana, na papir napiše priču koju je izmislio devetnaest godina prije (samo što je nije nikamo zapisao).

________________
*1.) iščašen

10.

 Berislava nešto ždere u unutrašnjosti tijela. Tjeskoba ga izjeda. Kiselina ga peče u želucu. Mišići su mu (svi mišići u tijelu) neprijatelji. Tvore bolnu napetost. Beri se čini kao da će u sebi eksplodirati. Iskočiti iz vlastite kože. Dlanovi mu se znoje i skliski su od tog znoja.
 Noć je. Prevrće se po postelji. Krevet mu je lijes. Pokrov mu je od popluna dva- hladno je vani. Veljača je. Zato dvostruk pokrov od olova na Beri.
 Ove zime je zahladnjelo tek u veljači. Zima je čekala da sve propupa. Bijel snijeg lomi dah preuranjenog proljeća.
 Berislava Lj. ne lome snježno bijeli popluni. Drobi ga anksioznost. Mislio je da je raskrstio sa neutemeljenim strahom. Toliko ga pere da ne može zaspati.
 Pokušava se uspavati uz radio program na mobitelu. U psihofarmake (hipnotike) nije nikad vjerovao. Ne želi se trovati njima. To su ga roditelji naučili: "Sinek, nikad ne vieruj doktoru. Ko se v doktore preveć ufa, taj si čavle v lies zabija!"

***

 Začuje se podne s tornjića crkvice svetog Jakova, na svetom Jakovu.

 "Joj, baka, baka... kaj bum ja činil ze sobum i ze svojum paničnum tieskobum?"

 Berislav Ljubić pretakaše iz šupljeg u prazno u svojoj zdvojnosti: "Zdravje ili beteg- pitanje je sad." Sjedi na krevetu i zdvaja: "Marina ili Desanka- pitanje je sada." Bero sjeđaše na krevetu sa nogama na šlapama na podu. 

Kuc, kuc- začuje se kucanje na vrata trokrevetne sobe u kojoj je samotario B. Lj. Cimeri su mu se razišli. Jedan na otpust. Drugi na Deseti odjel, kome tepaju "Desetka".

 "Dobar dan! Vizita... Kako ste, Ljubiću?" upita Beru doktor Grgečić.

 "Aaa... znate kako mi je, doktore Grgečić. Nije mi lako u mojoj koži!"

 "Berislave, neće utučenost otići od Vas sama od sebe. Trebate željeti ozdraviti, prije svega. Taj crni oblak koji Vam se nadvio nad glavom srećom nije zarazan..."

 Berislav ga prekine- mahnito zavrtjevši glavom lijevo-desno: "Gdje je crni oblak?"

 "Ah, dobro je- Berislave Ljubiću- smisao za humor... već sam skoro digao ruke od Vas... He, he! Ima nade za Vas."
 Bolničar Ljuban ga podsjeti na izlasku vizite iz sobe: "Ljubiću, niste popio jutarnju terapiju..."
 Ljubić ga prekine (on voli prekidati ljude dok govore): "Nisam se mogao dići iz kreveta... znate da sam depresivan..."
 "Niste Vi deprimiran." vragolast je Ljuban "Ljenitis je to! Drugi put bolje složite svoj krevet, dobili ste dvojku."
 "Budem. Mogu li sada popiti svoje lijekove?"
 Odvrati mu Ljuban:  "Ne sad! Poručajte, pa ćete dobiti terapiju od jutra zajedno sa podnevnom."

9.

 Mrzim nedjelju. Ona me podsjeća na ponedjeljak, naj depresivniji dan u tjednu. Ja, B.Lj., mogao bih reći da bojim se života. Sad kad sam na Trećem odjelu Psihijatrijske bolnice "Sv. Jakov", na otočiću Sveti Jakov; tek sada mogu reći da imam pojačanu sklonost paničnim napadima. Baka Katica, pokoj joj duši, uvijek mi je govorila da ću umrijeti od straha. Jedino je ona primjećivala da se bojim svega u svom (tada malom) životu.
 Baka me je tako jako voljela da se to ne može opisati. Baka je umrla u ponedjeljak. U podne. Pripremila se za smrt na Dan Gospodnji.
 "Sina" rekla mi je "ja bum zutra mrla."
 Legla u krevet. Prekrižila prste ruku na prsima. Sklopila oči. (Imala je fakat osjećaj za dramu...)
 "Baka!" zavapih glasno "naj mi još mrieti. Premlada si za to!! Ja te još trebam."
 "Sina! vikne ona s kreveta "Tu nima pomoći- ja bum zutra odapela z papki. Ni ti, ni ja, ni niko drugi nemre to spriečiti. Zutra je šlus za me."
 "Baba, jel da se šališ z menum?Jel da bedaka delaš z mene?!" pokušah ju nekako spriječiti u njenom ludom naumu.
 "Ne!" sreže me ona odlučno "Zutra je fajrunt z menum."
 Briznem u plač i odjurim kući. Mama je bila u štali i dojila kravu.
 "Mama, mama...!" zbrejkam se.
 "Kaj si se zadijal tak!? Kaj nemreš normalno oditi, nogu za nogum?"
 "Baba, mama..." opet ja...
 "Kaj baba, mamaš... Daj normalno reci kaj je. Kaj te si vragi natiravaju?" reče ona meni ne ispuaštajući vime iz ruku.
 "Mama, baba bu mrla..."
 "Je, bu. Jednega liepega dana. Al (na našu nesreću) ne bu to još denes!! Ha, ha! Te sreće nismo..."
 "Ne denes... zutra bu mrla!"
 "Daj ne nori! Moja svekrva bedaka dela od tebe. Na, bedak..." Naglo odloži dižu na stranu, izvan dohvata krave. Digne se sa stoličice i uhvati me za uho. Vukući me za uho, dođe sa mnom baki Katici: "Kaj je stara?! Čujem da buš mrla!" Pusti mi uho. "Of tu mi je donesel sriećnu viest..."
 "Isus je donesel Radosnu viest... al na vašu žalost- ja bi se pomalo otputila na onaj sviet- če ti, ma sneja, nimaš niš protiv."
 "O ne, ne! Nimam niš protiv tega kaj bum te se riešila. Ali nemrete (če se ja f to imalo razmim) po narudžbe mrieti."
 "Ni to vola ma... to tak Bogek oće. A sad mi vužgi svieću, sneja."
 Baš se uto mrak spusti.
 "Pusti me da na mieru sklopim svoje umorne oči.
 "Aaameeeen! Boooogu faalaa."
 Drugi dan baka Katica pusti moju ruku na znak zvona župne crkve koje označava podne.