"Samo preko mene mrtve će nas ona rastaviti."
 "To se da srediti. Ubit ću te!" prividi se Dori Morana.
 "Pusti me na miru! Ti ne postojiš!"
 "Ali postojim- u tvome umu. Stvarna sam kao i ti i Marko."
 "Nisi...!" brizne u plač Dora.
 Marko se umiješa: "Izgledaš ludo dok se s njom svađaš. Ignoriraj ju. A to je bar lako kad ona ne postoji!"
 "Ignoriraj ti Branka."
 "Hoću."
 "Nećeš!" prividi se Marku Branko.
 Marko na to u svome umu zamisli da stavlja ruke oko Brankovog vrata i čvrsto stišće Brankov vrat- dok ga ne zadavi. U Markovu umu Brankovo mrtvo tijeko padne u obližnji potok.
 "Zadavio sam ga. Tako ti ubij Moranu."
 "Kako...?"
 "Zamisli da imaš pištolj. I upucaj je njime."
 Dora ga posluša.
 "Jesam je...!"
 Moranino mrtvo tijelo također padne u potok. Marko namigne Dori i oboje se počnu smijati naglas. Za tjedan dana su se uzeli. Živjeli su dugo i sretno.

KRAJ

 Marko je ustao, obukao se i nešto stavio u usta. Zatim je krenuo u park. Tamo je sjeo na svoju i Dorinu klupu u njihovo uobičajeno vrijeme. Čekao je pola sata, ali nje nije bilo. Uzme mobitel iz desnog džepa na hlačama i nazove Doru. Njen telefon je zvonio. I odzvonio.
 "Čudno. Ne javlja se. To nikad nije bilo da se ona ne bi javila." pomisli Marko. Tad zazvoni njegov mobitel. Marko se javi.
 "Znaš li ti da su Dorini roditelji protiv vaše veze?" prepozna Marko Dorin glas. Ali to je očito bila Morana.
 "Dosad im nije smetalo što smo zajedno."
 "E, pa... sad im smeta!"
 "Mogu li dobiti Doru?"
 "Reci, Markane." javi se ovaj put Dora.
 "Ja već pola sata na sjedim na našoj klupici. A tebe nema, pa nema."
 "Morana mi je sakrila mobitel, pa se nisam probudila."
 "Tko ti je to Morana?" Marko se napravi nevješt, kao da nije sanjao Moranu.
 "Morana je moja najbolja prijateljica."
 "Sumnjam da ti je prijateljica ako ne želi da smo zajedno!"
 "Nemoj, Marac. To se ona brine za mene. Tko ti je rekao da ona ne želi da smo nas dvoje zajedno?"
 "Pa ona!"
 "A rekao si da ju ne poznaješ."
 "Jučer sam ju upoznao. Došla je s tobom u park."
 "Što je s tobom?! Jučer smo bili sami na klupici! Onda je došao Branko..."
 "Koji Branko?!?! Znaš li da sam sanjao da se ja zovem Branko. I... i da sam policajac."
 "Pa ti jesi Branko!" izleti Dori.
 "Što je to s tobom? Što se događa?"
 "Dopusti da ti objasnim. Obećaj mi da me nećeš prekidati."
 "Dobro, obećavam. Neću te prekidati."
 "Sjećaš li se kako si se onesvijestio?"
 "Ne sjećam se. Ne sjećam se ni kako smo se razišli jučer. Baš čudno...!"
 "Kad si se onesvjestio tobom je ovladao... Joj, ne znam kako da se izrazim..."
 "Samo ti reci."
 "NE prekidaj me, molim te! Kad si se osvijestio, postao si Branko."
 "To tako čudno zvuči. Hoćeš reći da ja imam podvojenu osobnost?!"
 "Da, upravo tako."
 "Pa nisi ni ti ništa bolja. I ti si podvojena!"
 "Zašto izmišljaš? Ne želim se svađati s tobom."
 "Druga ti se zove Morana. Sanjao sam da razgovaram s njom."
 "Dobro... i što ti je rekla?"
 "Rekla je da nas želi rastaviti."

 "Mogu biti tvoja profesorica iz predmeta zvanog seks."
 "Moj prijatelj Marko se ne bi složio s tim da je ovdje. "
 "Ali on nije ovdje. Zato ga ne uvlači u naš razgovor! ...Ta budala ti je prijatelj?!"
 "Nije budala, nego pametan čovjek. Cijenim njegovo mišljenje. On ima razloga da tvrdi to što tvrdi."
 "Da ti nisi religiozno zatupljen...?"
 "Ima nešto u vjeri. Nešto praktično i korisno."
 "Ti si idiot. Već sad sam požalila što sam te pitala da mi budeš dečko! Makni se od mene." Morana demonstrativno ustane s klupe i ode kući. Niti Dora zna za Moranu, niti Marko zna za Branka. Kako dalje razviti priču? Klupko priče se polako odmotava. Kadli...
 Marko je noću sanjao da se zapravo zove Branko i da je redarstvenik. Vozio se je sam u ophodnom autu kroz prazan grad i sanjario o nekoj Morani. Morana je Dorina najbolja prijateljica. Morana je protiv Dorine veze s Markom. Ona prezire Marka. Ona prezire sve muškarce.
 "Zašto si onda htjela Branka za dečka?!?!" upita Moranu Marko u svom snu.
 "Htjela sam Doru rastaviti od tebe."
 Marko se nato probudi.
 "Kako čudan san. Dora mi nikad nije spominjala da ima prijateljicu. Čak mislim da je rekla da nema nijednu prijateljicu. Baš kako ja nemam prijatelja."

 Marko dođe k sebi.
 "Što...? Gdje sam ja to? Tko si ti?"
 "To sam ja, Marko, tvoja Dora!"
 "Kakva Dora? I zašto me zoveš Marko?! Ja sam Branko!"
 "Jel ti to mene zafrkavaš?"
 "Zašto bih te zafrkavao?! Ozbiljno ti kažem- JA SAM BRANKO."
 Dora shvati da ima posla sa dvije osobe u jednom umu: "Bože, što da radim?"
 "Bog ti neće pomoći, On ne postoji! On je ljudska izmišljotina."
 "Ne, nije. Pitaj Marka ako meni ne vjeruješ."
 "Marko sad spava."
 "Probudi ga, molim te."
 "Zašto bih ga budio?! Nek spava, nek se odmori. Cijelu noć nije spavao."
 "Zašto nije spavao?"
 "Bio je zabrinut za vašu budućnost. Rekli su mu roditelji da te više ne smije viđati."
 "Što je njih briga za nas! Nek ne razbijaju glavice zbog nas." reče Dora koja se premetne u "Moranu". "Ja sam Morana."
 "Drago mi je, ja sam Branko." Branko shvati da ima posla sa dvije osobe u jednom umu.
 "Što ja radim ovdje?"
 "Dovela te je Dora."
 "Ah, ta glupača...! Daj mi reci- jel' još uvijek slini za onim Markom?"
 "Da, oni su još uvijek ljubavni par."
 "A znaš- zgodan si mi. Hoćeš li mi biti dečko?"
 "Paaa... ne ide to samo tako..."
 "Zašto ne? Sviđam li se i ja tebi?"
 "Da."
 "Onda?"
 "A dobro..."
 "Nemoj ti meni 'a dobro'. Hoćeš li ili nećeš biti moj dečko?"
 "Hoću."
 "Da se upoznamo: ja sam profesorica u robomaskoj srednjoj školi. A ti?"
 "Ja sam robomaski policajac."
 "Kako to da si u civilu?"
 "Radim samo noćne smjene. Noćne ophodnje."

2. Marko i Dora

 Veza njih dvoje je bila čudna. Sputavala ih je kao ptice u krletki da ne polete. Sanjali su tako oni o boljoj budućnosti koja nikako ne dolazi. Zašto? To nikako nisu mogli  dokučiti. Marko i Dora bili su istog godišta. Nije im pomagala ni zajednička crta karaktera: tvrdoglavost! Zašto? To nikako nisu mogli shvatiti. Mislili su da je tvrdoglavost istovjetna ljubavi prema sebi, a ne stvar ega.
 "Dora?"
 "Reci, Markane."
 "Zašto naša veza nije sretna?"
 "Ne znam, Marko."
 "Tako se mučimo zajedno. Zar nije ljubavna veza prilika para da bude sretan?!"
 "Tako bi trebalo biti. Ali ne i u našem slučaju. Zašto je tako- ne znam. Ne svađamo se (u klasičnom smislu svađe), ali se baš ni ne slažemo. Imaš pravo, to ne bi trebalo biti tako."
Već u početku veze im je komunikacija zapinjala kao u ružnom snu. Želiš se izraziti, ali nikako da prevališ prave riječi preko usta. Oboje su već dugo nezaposleni. Da, bili su bez izvora prihoda, ali su barem imali vremena jedno za drugo. Upoznali su se u parku. Oboje su bili iz istog gradića, Robomasa. Redovito su se sastajali u parku i dugo razgovarali. Ali, čovjek bi očekivao da se nakon pune dvije godine poznanstva mnogo bolje razumiju. No, to nije bio slučaj kod njih dvoje.
 "Možda smo trebali odmah krenuti sa spolnim odnosima...?!" reče Dora Marku.
 "Ne, rekli smo da ćemo se prije dobro upoznati. Baš kako to kaže u svojim knjigama Laura Schlessinger."
 "Marko, hoćeš li me ženiti?"
 "Nemamo ni za prstenje, a kamoli za vjenčanje. Kako ćemo živjeti? Od čega?"
 "Dat će dragi Bog."
 "Joj, nadam se da imaš pravo. Ja ti baš ne vjerujem u Boga koji se brine za svoju dječicu. Mene su u djetinjstvu plašili sa Bogom koji kažnjava neposlušne."
 "Ma nije tako. Možeš razgovarati s njim u duhu..."
 Marko je prekine: "Kako razgovaraš u duhu? Kako to ide?"
 "U svojim mislima. Postaviš pitanje Stvoritelju i On ti odgovori preko tvoje intuicije. Kažeš da beskrajno vjeruješ svojem šestom čulu..."
 "Da, tako je. Vjerujem."
 Marko pomisli: "Stari, jel to štima?" Intuicija mu odgovori: "Da, ta stvar je u redu."
 "Što si se zamislio?"
 "Učinio sam kako si mi rekla."
 "I?"
 "Odgovor je potvrdan."
Marko se onesvijesti i klone na klupi na kojoj su sjedili.
 "Marko! Marko! Što ti je? Osvijesti se!"