"Samo preko mene mrtve će nas ona rastaviti."
 "To se da srediti. Ubit ću te!" prividi se Dori Morana.
 "Pusti me na miru! Ti ne postojiš!"
 "Ali postojim- u tvome umu. Stvarna sam kao i ti i Marko."
 "Nisi...!" brizne u plač Dora.
 Marko se umiješa: "Izgledaš ludo dok se s njom svađaš. Ignoriraj ju. A to je bar lako kad ona ne postoji!"
 "Ignoriraj ti Branka."
 "Hoću."
 "Nećeš!" prividi se Marku Branko.
 Marko na to u svome umu zamisli da stavlja ruke oko Brankovog vrata i čvrsto stišće Brankov vrat- dok ga ne zadavi. U Markovu umu Brankovo mrtvo tijeko padne u obližnji potok.
 "Zadavio sam ga. Tako ti ubij Moranu."
 "Kako...?"
 "Zamisli da imaš pištolj. I upucaj je njime."
 Dora ga posluša.
 "Jesam je...!"
 Moranino mrtvo tijelo također padne u potok. Marko namigne Dori i oboje se počnu smijati naglas. Za tjedan dana su se uzeli. Živjeli su dugo i sretno.

KRAJ

 Marko je ustao, obukao se i nešto stavio u usta. Zatim je krenuo u park. Tamo je sjeo na svoju i Dorinu klupu u njihovo uobičajeno vrijeme. Čekao je pola sata, ali nje nije bilo. Uzme mobitel iz desnog džepa na hlačama i nazove Doru. Njen telefon je zvonio. I odzvonio.
 "Čudno. Ne javlja se. To nikad nije bilo da se ona ne bi javila." pomisli Marko. Tad zazvoni njegov mobitel. Marko se javi.
 "Znaš li ti da su Dorini roditelji protiv vaše veze?" prepozna Marko Dorin glas. Ali to je očito bila Morana.
 "Dosad im nije smetalo što smo zajedno."
 "E, pa... sad im smeta!"
 "Mogu li dobiti Doru?"
 "Reci, Markane." javi se ovaj put Dora.
 "Ja već pola sata na sjedim na našoj klupici. A tebe nema, pa nema."
 "Morana mi je sakrila mobitel, pa se nisam probudila."
 "Tko ti je to Morana?" Marko se napravi nevješt, kao da nije sanjao Moranu.
 "Morana je moja najbolja prijateljica."
 "Sumnjam da ti je prijateljica ako ne želi da smo zajedno!"
 "Nemoj, Marac. To se ona brine za mene. Tko ti je rekao da ona ne želi da smo nas dvoje zajedno?"
 "Pa ona!"
 "A rekao si da ju ne poznaješ."
 "Jučer sam ju upoznao. Došla je s tobom u park."
 "Što je s tobom?! Jučer smo bili sami na klupici! Onda je došao Branko..."
 "Koji Branko?!?! Znaš li da sam sanjao da se ja zovem Branko. I... i da sam policajac."
 "Pa ti jesi Branko!" izleti Dori.
 "Što je to s tobom? Što se događa?"
 "Dopusti da ti objasnim. Obećaj mi da me nećeš prekidati."
 "Dobro, obećavam. Neću te prekidati."
 "Sjećaš li se kako si se onesvijestio?"
 "Ne sjećam se. Ne sjećam se ni kako smo se razišli jučer. Baš čudno...!"
 "Kad si se onesvjestio tobom je ovladao... Joj, ne znam kako da se izrazim..."
 "Samo ti reci."
 "NE prekidaj me, molim te! Kad si se osvijestio, postao si Branko."
 "To tako čudno zvuči. Hoćeš reći da ja imam podvojenu osobnost?!"
 "Da, upravo tako."
 "Pa nisi ni ti ništa bolja. I ti si podvojena!"
 "Zašto izmišljaš? Ne želim se svađati s tobom."
 "Druga ti se zove Morana. Sanjao sam da razgovaram s njom."
 "Dobro... i što ti je rekla?"
 "Rekla je da nas želi rastaviti."

 "Mogu biti tvoja profesorica iz predmeta zvanog seks."
 "Moj prijatelj Marko se ne bi složio s tim da je ovdje. "
 "Ali on nije ovdje. Zato ga ne uvlači u naš razgovor! ...Ta budala ti je prijatelj?!"
 "Nije budala, nego pametan čovjek. Cijenim njegovo mišljenje. On ima razloga da tvrdi to što tvrdi."
 "Da ti nisi religiozno zatupljen...?"
 "Ima nešto u vjeri. Nešto praktično i korisno."
 "Ti si idiot. Već sad sam požalila što sam te pitala da mi budeš dečko! Makni se od mene." Morana demonstrativno ustane s klupe i ode kući. Niti Dora zna za Moranu, niti Marko zna za Branka. Kako dalje razviti priču? Klupko priče se polako odmotava. Kadli...
 Marko je noću sanjao da se zapravo zove Branko i da je redarstvenik. Vozio se je sam u ophodnom autu kroz prazan grad i sanjario o nekoj Morani. Morana je Dorina najbolja prijateljica. Morana je protiv Dorine veze s Markom. Ona prezire Marka. Ona prezire sve muškarce.
 "Zašto si onda htjela Branka za dečka?!?!" upita Moranu Marko u svom snu.
 "Htjela sam Doru rastaviti od tebe."
 Marko se nato probudi.
 "Kako čudan san. Dora mi nikad nije spominjala da ima prijateljicu. Čak mislim da je rekla da nema nijednu prijateljicu. Baš kako ja nemam prijatelja."

 Marko dođe k sebi.
 "Što...? Gdje sam ja to? Tko si ti?"
 "To sam ja, Marko, tvoja Dora!"
 "Kakva Dora? I zašto me zoveš Marko?! Ja sam Branko!"
 "Jel ti to mene zafrkavaš?"
 "Zašto bih te zafrkavao?! Ozbiljno ti kažem- JA SAM BRANKO."
 Dora shvati da ima posla sa dvije osobe u jednom umu: "Bože, što da radim?"
 "Bog ti neće pomoći, On ne postoji! On je ljudska izmišljotina."
 "Ne, nije. Pitaj Marka ako meni ne vjeruješ."
 "Marko sad spava."
 "Probudi ga, molim te."
 "Zašto bih ga budio?! Nek spava, nek se odmori. Cijelu noć nije spavao."
 "Zašto nije spavao?"
 "Bio je zabrinut za vašu budućnost. Rekli su mu roditelji da te više ne smije viđati."
 "Što je njih briga za nas! Nek ne razbijaju glavice zbog nas." reče Dora koja se premetne u "Moranu". "Ja sam Morana."
 "Drago mi je, ja sam Branko." Branko shvati da ima posla sa dvije osobe u jednom umu.
 "Što ja radim ovdje?"
 "Dovela te je Dora."
 "Ah, ta glupača...! Daj mi reci- jel' još uvijek slini za onim Markom?"
 "Da, oni su još uvijek ljubavni par."
 "A znaš- zgodan si mi. Hoćeš li mi biti dečko?"
 "Paaa... ne ide to samo tako..."
 "Zašto ne? Sviđam li se i ja tebi?"
 "Da."
 "Onda?"
 "A dobro..."
 "Nemoj ti meni 'a dobro'. Hoćeš li ili nećeš biti moj dečko?"
 "Hoću."
 "Da se upoznamo: ja sam profesorica u robomaskoj srednjoj školi. A ti?"
 "Ja sam robomaski policajac."
 "Kako to da si u civilu?"
 "Radim samo noćne smjene. Noćne ophodnje."

2. Marko i Dora

 Veza njih dvoje je bila čudna. Sputavala ih je kao ptice u krletki da ne polete. Sanjali su tako oni o boljoj budućnosti koja nikako ne dolazi. Zašto? To nikako nisu mogli  dokučiti. Marko i Dora bili su istog godišta. Nije im pomagala ni zajednička crta karaktera: tvrdoglavost! Zašto? To nikako nisu mogli shvatiti. Mislili su da je tvrdoglavost istovjetna ljubavi prema sebi, a ne stvar ega.
 "Dora?"
 "Reci, Markane."
 "Zašto naša veza nije sretna?"
 "Ne znam, Marko."
 "Tako se mučimo zajedno. Zar nije ljubavna veza prilika para da bude sretan?!"
 "Tako bi trebalo biti. Ali ne i u našem slučaju. Zašto je tako- ne znam. Ne svađamo se (u klasičnom smislu svađe), ali se baš ni ne slažemo. Imaš pravo, to ne bi trebalo biti tako."
Već u početku veze im je komunikacija zapinjala kao u ružnom snu. Želiš se izraziti, ali nikako da prevališ prave riječi preko usta. Oboje su već dugo nezaposleni. Da, bili su bez izvora prihoda, ali su barem imali vremena jedno za drugo. Upoznali su se u parku. Oboje su bili iz istog gradića, Robomasa. Redovito su se sastajali u parku i dugo razgovarali. Ali, čovjek bi očekivao da se nakon pune dvije godine poznanstva mnogo bolje razumiju. No, to nije bio slučaj kod njih dvoje.
 "Možda smo trebali odmah krenuti sa spolnim odnosima...?!" reče Dora Marku.
 "Ne, rekli smo da ćemo se prije dobro upoznati. Baš kako to kaže u svojim knjigama Laura Schlessinger."
 "Marko, hoćeš li me ženiti?"
 "Nemamo ni za prstenje, a kamoli za vjenčanje. Kako ćemo živjeti? Od čega?"
 "Dat će dragi Bog."
 "Joj, nadam se da imaš pravo. Ja ti baš ne vjerujem u Boga koji se brine za svoju dječicu. Mene su u djetinjstvu plašili sa Bogom koji kažnjava neposlušne."
 "Ma nije tako. Možeš razgovarati s njim u duhu..."
 Marko je prekine: "Kako razgovaraš u duhu? Kako to ide?"
 "U svojim mislima. Postaviš pitanje Stvoritelju i On ti odgovori preko tvoje intuicije. Kažeš da beskrajno vjeruješ svojem šestom čulu..."
 "Da, tako je. Vjerujem."
 Marko pomisli: "Stari, jel to štima?" Intuicija mu odgovori: "Da, ta stvar je u redu."
 "Što si se zamislio?"
 "Učinio sam kako si mi rekla."
 "I?"
 "Odgovor je potvrdan."
Marko se onesvijesti i klone na klupi na kojoj su sjedili.
 "Marko! Marko! Što ti je? Osvijesti se!"

Broj Dva je zel Broja Jen iz komandnega centra

...na Senjatorov ležaj i zasel v komandni stolec. Broj Dva ni bil sviesten da ga je napustila pamet od silnega alkohola koji je popil sa ta silna lieta koja je pil. Imal je osiećaj da je se v redu i da ne treba oko ničega biti zabrinut. On otpre novi kanister metanola, zavali se se v komandni stolec i počne lokati. Za čas ga je spraznil i zaspal! I baš kad je počel sliniti, Senjator je zbudil Broja Jen i Marijanu Stroyni. Marijanu je teleporteral na brod. Pijani Broj Dva je opet završil v zatvoru.

„Zakaj si nas zbudil i dopelal Marijanu?“

„Zato kaj je Broj Dva betežen.“

„Kaj si to tek sad skužil?!?!“

„Sad je prvi put bil pijan v komandnem stolcu. Dosad se je navek dobro skrival. Ja sem samo stroj. Bilo koji Princip bi ga brzo skužil i dal ga poslati na odvikavajne. “

„Pa kaj nikad senjal da je pijan?“

„Ne. Senje si je navek programeral da bu triezen v njemi.“

„Kaj nam je činiti?“

„Da, što da radimo?“

„Ne znam.“

„Nema veze. Imam ideju!“

„Reci, Marijanček.“

„Senjator, zbudi lude i Principe.“

„Ne još. To bi izazvalo nerede.“

„Neg kak?“

„Senjator objavi zaspalima sve što znaš o sebi i Broju Dva. I uključi lucidno sanjanje.“

„I will comply.“ odgovori Senjator.

 Ludi i Principi su svatili da nima potrebe da bilo ko osim Broja Dva odgovara za napravlenu škodu.

„Zbudi ih sad.“

„More.“

***

Ludi i Principi su se dogovorili da buju živeli u mieru, saki na svoje planete. Principi moreju posećivati lude v njegovemi senjami, ali uviek moraju pitati za dozvolu čim čoviek kojega oćeju posetiti zaspi. Ludi isto tak- moreju posećivati Principe v njiovemi senjami sad kad su Principi stekli moć senjajna. Broji Jen i Dva su poslani na odvikavajne od alkohola. Kad su se vrnuli reabiliterani, doživotno su volonterali na Senjatoru.

KRAJ

Ni! To je i Numero Uno zaspal.

U stvari ga je pokvareni Senjator zaspal. Sad je stvarno se otišlo v rit. Broj Jen je senjal da ga je Senjator izbacil iz broda v svemir i da pluta po vakuumu bepomoćno. Ni se mogel pomikati. To je Senjator napravil da Jedinica senja. Sad stvarno niš nisu mogli napraviti da si pomoreju. Kadli… Broj Jen  se zbudi. Pozove Marijanu i Dvojku. Oni se nisu javlali.

„Ja sem vaš gospodar. Nemrete niš napraviti da si pomorete. Ja vladam nad vami, jadni mali kukci!“

To Senjator ni imal svoju vlastitu volu. Jednostavno se pokvaril.

„Ti si Senjator stroj, koji je napravljen da nam služi…“

„Ali- pokvaren sam. Ne znam se sam popraviti…“

Zaprav je Senjator poprijel osobnost Broja Dva. Broj Dva je štel zavladati z Principom. I uspel je! Uz pomoć ludskih senji i Senjatora.

„Kaj?! Nemre biti- zaprav smo si mi zatvoru napravlenemu od senji.“

„Ovaj idiot mi je pomogel da dojdem na vlast! Fala ti, Jedinica.“ pomisli Dva i prevzeme kontrolu nad Senjatorom.

„Možda mogu. Ajmo to istražiti...

... Čisto onako znanstveno.“

„Nima nam druge. Ajmo!“

„Ti si jedini budan- tako treba i ostati.“

„Ma znam da trebam ostati buden! Ali ni baš neke koristi od tega kaj sem buden- kad samo Dvojka zna popraviti Senjator.“

„Izvadi g. Dva iz zatvora.“

„Ali ja ne znam de je zatvor!“

„Idem ja na Princip.“

„Kak, diete Bože, kad spiš?!?!“

„U lucidnom snu!“

„A dobro, moreš probati.“

„Pošalji mi fotografije i geografske karte Principa.“

„Ma, nima problemov. Evo ti GPS Principa.“

Marijana se v svojem snu stvori pred vrati zatvora. Zamisli si da ima v ruke kluč. Otklene vrata. Dojde do Dvojkine ćelije. Zamisli si drugi kluč i otklene i ta vrata. Nutra je njezina tata spal na ležaju prištekanemu na Senjator. Ona zajde nutra. Pred vrati ćelije se stvori veliki zmaj. Ona ga v svemi misli smajni na veličinu mravca i on se smajni na tu veličinu i pobiegne.  Ona predrma Broja Dva da ga zbudi. Niš. On ne trza. Stroyni si zamisli da je on buden. On se zbudi.

„Senjator se pokvario. Kako da ga popravimo?“

„Pa to su osnove lucidnega senjajna. Reci: 'Senjator, popravi se.' ili nekaj slično.“

„Ti si moj tata.“ i zagrli ga.

„Znam, rekel mi je Senjator još dok se nisi ni rodila. Odonda ti ulazim v senje.“

„Ideš sa mnom?“

„Idem.“

Tak su skupa senjali da su se vrnuli na Zemlu. A Broj Jen ih je prematral na ekranu Senjatora.

Jedinica veli: „Senjator, popravi se.“

Senjator se popravi. Ili…?

„Kak bum ovo izvodil bez Dvojke?“

„Bez brige! Ja te bum vodil korak po korak. A osim tega- ja se ne kvarim. Ne kvarim. Ne kvarim. Ne kvarim.“

„Ne-mo-gu-će! Kaj baš sad da se pokvari!? Senjator, zvadi Broja Dva iz zatvora.“

„Nemoguće! Samo Broj Dva ima te ovlasti.“

„Broj Dva, jel me čuješ? Ak me čuješ- zidi iz zatvora.“

 Čulo se samo zujanje na radio-veze. Broj Dva ga ni mogel čuti- radio-veze su  se pokvarile. Si Principi osim Broja Jen i Dva, vuklučujući i Veliko vieće je spojeno na Senjator. Si Zemlani su priklučeni na Senjator. Lucidno senjajne je isklučeno.

„Neš ti nepouzdane tehnologije. Broj Dva me je… nas je, se skupa, liepo uvalil ze svojem strojom! Kaj da dielam? Da molim Boga da mi pomore? Već se 98 liet niko ne moli Stvoritelu. On je postal suvišen- pa mi smo moćna rasa. Ili ga još trebamo? Stvoritel, prosim te, pomozi mi.“

 Na to se pojavi misel Marijane Stroyni na ekranu Senjatora: „Ja te čujem, Broj Jedan.“

„Kak si samo premostila kvar Senjatora?!“

„Ne znam kako. Ali jesam.“

„Kolko si vpućena v situaciju?“

Marijana veli mu kaj se zna. V biti- se kaj i on zna.

„Znači- Broj Dva je moj tata?“

„Tak je Senjator rekel prie nek se pokvaril.“

„Oduvijek sanjam lucidne snove zato jer sam i sama začeta u jednom takvom snu.“

„More biti da je tak. Jesi budna? Ili još spiš?“

„Još sam u dubokom snu.“

„Pa kak mi onda moreš pomoći?! Nima šanse da mi pomoreš!“