15.

 "Ovo bi mogel nazvati 'Cucharache'." reče samozadovoljno Berislav Ljubić u pola glasa.
 Filip Paukovec još pred miesec dan ni mogel ni slutiti ovakov razvoj događajov. Mučil se da napiše knigu lieto dan. Ona je bila znan-fan žanra. Pisal je o kataklizme v Europe. Zagreb mu je bil središće radne. Se se dogodilo kak v knige. Samo su imena bila druga. Na'ime, ni mislil da piše o njemi v budućnosti: frendice i diece i sebe samemu...
 Iz flešbeka ga trgne neko komešajne na onem kaj je ostalo od Velike ulice.
"Darko, pukni ga nogom!" viknula je Tanja svemu srednjemu sinu.
"Ne, malec, pusti pesa!" odsiečno veli Filip. "Medo, mier!"
 Na to pes pusti Darkovu nogu i pokorno si legne.
"Valjda nema bjesnoću."
"Daj reci, Medo, imaš li bjesnoću?"
"Pavao, dosta mi te je!!"
"Obodva- od-stu-pe-te! Darko, da vidim ranu."
"Daj, budem ti ju dezinficirala" brižno će Tanja.
"Dobro, rana je samo površinska. Medo, glupi pes, kajli te je samo spo'palo!? Ne, nima bies'nilo. Znate da sem ga dobil kak štenca. Jasno da sem ga dal ciepiti. Kaaaj?? Nemre biti."  razrogači oči. Iza vrpe šute se pojavi črno bela mačka.
"Mjao? Kaj si to ti?"
"Ne može biti da je to Mjao Ce Tung. To je samo slična mačka..."
"Ali kak... Ostal je v Malem selu. Velim ti, Tanjek- to je Mjao! Valda poznam svojega mačka."
 Maček se očeše o gazdine noge i sklupča se tik do pesa.
"A poznaje i on tebe, stric Filip" Marija će.
"Pozna, pozna!" veselo skoči Valter, potpuno ignorirajući griznutega brata.