17.

 Svi njegovi kompići i znanci su se davno poženili. Čak je i Šepavi Pero našao svoju družicu...

Jest... Ali Bero je bio šepav u glavi!

 On je samo imao fiks ideju da treba napisati moderne "Gospodu Glembajeve". "Ili nešto tog kalibra..." Slušao je po cijele dane arije prog-rocka. Već bi mu davno ploče preskakale da je tu mjuzu slušao na gramofonu,  a ne na netu. Inspirirao se je uz "Yes" i "Emersona, Lakea i Palmera" i slične.

 "Si ti nor-malen!?" upao bi mu katkad Antun Šego, kolega sa sadašnjega posla, u gajbu. "Mozak ti bu scurel uz ovo!!"

 Jasno, svakom pasjem sajmu dođe kraj... Tako je i Berinom došao kraj. Naime, našla ga je susjeda kakom spava samo u gaćama na madracu u dvoru. Pokrivenog samo plahtom. A bio je siječanj te, posebno hladne zime.

 "Odi se ti, dečko, grijati u ludaru!" rekao mu je bolničar kad je po njega došao kombi hitne pomoći. A zapravo je mislio: ohladiti! Dojurili su pod sirenom u rano jutro, pola 7.

Bero, u trenutku fiksacije na "Fosile" pomisli: "Nije fora. Trebalo bi biti pola šest!

***

 Na odjelu je bilo, ono ništa, barem toplo. Nitko nije htio razgovarati s njim. Ili mu se barem tako činilo. "Onaj novi je lud ko čajna kobasica!" (Što god da to značilo.)

 Berislavu nije značilo ništa. On je tražio kut u okrugloj sobi svoga uma. Ne moram vam ni reći- nije ga našao. Ni nakon dva tjedna i već stečene rutine nije ga našao. A čajne kobasice nije bilo u obrocima. Samo tegobna tišina sa njegove strane.

 "Ova budala smo gleda u mene."

 Nije mu bilo jasno da bi možda i on trebao uložiti napor volje (ili štogod takvo) da sudjeluje u razgovorima. On je samo gledao u sudruge u duševnoj boli. Promatrao ih je naročito znanstvenički. Kao kad istraživači promatraju zamorce u eksperimentima. Bilo mu je baš dobro.

 Dok jednog dana nije na odjel došla- (ta- ram!) Antea. To je bila posve čudna djevojka. Imala je godinicu više ili manje od Bere. Da se on rodio deset godina kasnije nego se rodio.

DRUGI DIO- 16.

 Hodao sam putem. Put je vodio ravno. Ja sam radije skrenuo na jutros pokošenu livadu. Iz livade je izlazila stazica. Staza je vodila u guštik. (Kao i, uostalom, sve staze mojeg života.)

 Nekoć su te livade bile pokrivene kao komadićima raznobojnih tepiha. Koji, opet, pokrivaše brda mojeg kraja. Sad je sve to na korak do džungle. Jest, bila bi to džungla da je bilo više godina otkad su seljani napustili obradivo tlo. "Vražja zemlja..! Ne 'splati se delati ju. Neka je uzme g. Guštik."

 (Guštika je nekad bilo u obližnjem Sokolovcu. Fina familija. Ali su pomrli...)

 ***

 Prisjećao se Berislav Ljubić, prije nego se utonuo u obamrlost nakon prljavog i sramotnog čina gledanja loše glume i (po njemu) odlične izvedbe u pornografskim (ne)djelima na internetu.

 Što se  je više uživljavao u doživljaje iscjepkane iz bračnog čina, to je praznina bila veća i mračnija. Čemerna. Ispunjenija stidom. 

 Na jednoj nesvjesnoj razini je bio svjestan svoje ovisnosti o naletima adrenalina od nekoliko minuta. Na svjesnoj razini je bio svjestan činjenice da  žarko želi samo da ga svi ostave na miru.

Sve je više tonuo u psihozu. Sve je više bio frustriran. "Imam pravo na zadovoljenje."

 Od početka školovanja nije znao za bolje. Nije znao za mir. Nije znao za ljubav. Mamica je bila frigidna...

***

 Jednom ga je na kućni telefon (nije vjerovao u mobitele) zvala osoba koju je držao u kartoteci pod "Prijatelji".

Pitao ju je što je tako "oralna" nakon što se ona rašćeretala. Ona je pobjesnila na to i spustila slušalicu.

 Zatim ga je još jednom nazvala ultimativno zaključila da ne želi imati posla s njime. "... Ikad više!" Zapravo ga je htjela samo za sebe. A on nije mario ni za seks u braku... Ni izvan njega. Bile su mu dovoljne šaka i računalac da bude zaljubljen. 

15.

 "Ovo bi mogel nazvati 'Cucharache'." reče samozadovoljno Berislav Ljubić u pola glasa.
 Filip Paukovec još pred miesec dan ni mogel ni slutiti ovakov razvoj događajov. Mučil se da napiše knigu lieto dan. Ona je bila znan-fan žanra. Pisal je o kataklizme v Europe. Zagreb mu je bil središće radne. Se se dogodilo kak v knige. Samo su imena bila druga. Na'ime, ni mislil da piše o njemi v budućnosti: frendice i diece i sebe samemu...
 Iz flešbeka ga trgne neko komešajne na onem kaj je ostalo od Velike ulice.
"Darko, pukni ga nogom!" viknula je Tanja svemu srednjemu sinu.
"Ne, malec, pusti pesa!" odsiečno veli Filip. "Medo, mier!"
 Na to pes pusti Darkovu nogu i pokorno si legne.
"Valjda nema bjesnoću."
"Daj reci, Medo, imaš li bjesnoću?"
"Pavao, dosta mi te je!!"
"Obodva- od-stu-pe-te! Darko, da vidim ranu."
"Daj, budem ti ju dezinficirala" brižno će Tanja.
"Dobro, rana je samo površinska. Medo, glupi pes, kajli te je samo spo'palo!? Ne, nima bies'nilo. Znate da sem ga dobil kak štenca. Jasno da sem ga dal ciepiti. Kaaaj?? Nemre biti."  razrogači oči. Iza vrpe šute se pojavi črno bela mačka.
"Mjao? Kaj si to ti?"
"Ne može biti da je to Mjao Ce Tung. To je samo slična mačka..."
"Ali kak... Ostal je v Malem selu. Velim ti, Tanjek- to je Mjao! Valda poznam svojega mačka."
 Maček se očeše o gazdine noge i sklupča se tik do pesa.
"A poznaje i on tebe, stric Filip" Marija će.
"Pozna, pozna!" veselo skoči Valter, potpuno ignorirajući griznutega brata.

14.

 Niko ni ni slutil da bu tak jako puknulo. Samo se je zables'nulo. Bregaz se je poravnal. Čudna, glupa igra rieči... Si su postali flat. Egal. Preživieli:

• Mali žuti Filip Paukovec. 
• Mala žuta Tanja Borić iz Svetog Juraja, njegova frendica.

Njezino četvero djece: 

• Valter Luetić (5). 
• Marija Luetić (7). 
• Darko Jelačic (12). 
• Pavao Zvonimir Jelačic (15).

 (Ni g. Jelačic, ni g. Luetić nisu imali sreće. Obojica su pepeo i prah...)

 Sveti Juraj je sja u izmaglici. Danas u jutro, s prvim suncem.

 "Ah, baš je zaku'rilo ovo jutro." započne razgovor Filip.

 "Budi sretan što smo svi plavi- i ti, i ja..."

 "... I tvoji juniori- pravi arijevci."

 Ona ga zreže nežno: "Bar su izvana- 'tvoji'."

 Svo se šestero nasmijaše slatko.

 "Znaš" zaključi ona podržavajući ga: "Izgleda da su se tvoje male vizijice-  ostvarile..."

 "Bubanj što zveči...!" odvrati on na njenu opasku.

 "Da, da- ljubav jedino preživljava."

 "Juniorka! Sad si dost punolietna za samostalno kupusajne." 

 "Da, tata." namigne pequena vragolasto.

 "Kad te ja klopim..." 

 "Dooobro- striček Fil!"

 "To je bolje... 'Milo diete'?"

 "Valter is the name, oncle F."

 "Da, malo gemišteraj English i Francais."

 "To je sve izjednačeno" javi se nadobudno perjanica podmlatka, PZJ. "Sad svi imaju flat-rate."

 "Tebe je tva mamica teško imala, sinek!"

 "Mama, zašto se Filip i Pavo opet svađaju?!"

 "Zato da bi ti imal kaj pi'tati!!"

"To ti je tak'. Alfa i mladi mužjak. Uvijek bilo i bit će."

***

Ništa mu nije bilo jasno. Ali odlučio je nastaviti pripovijedati...

13.

 "Od dosade života izbijaju mi prištevi. Ovo je nemoguć život! Ne veži se ni za što. Sve će proći. Sve je prolazno... Ne moraš raditi- ništa. Ne misli- ništa. Ionako ćeš umrijeti- kao i oni koji rade. U radu je propast."
 Uvijek je tako mislio Robot 3. I mislio je da je čovjek. Ali ti i takvi su davno,  davno nestali. Roboti im liče kao jaje jajetu, iznutra i izvana, no tu svaka sličnost prestaje. Roboti nemaju duha.

 "Nisu ga ni ljudi imali, ali morali su nešto izmisliti, ne bi li stvorili neki smisao." oduvijek je mislio Robot 0.

 On je neki "nad-robot", neokrunjeni car svih robota. To samo on zna. Svima drugima on je samo čovjek. U suštini- robot.

 Kretanje je oduzeto svima osim Nuli. Kretanje se događa samo u glavama. Pardon, u mozgovima. Mozgovi su u trupovima, mada svi misle da su u glavama.

 U glavama su samo senzori za vid i sluh. Svijet ni na što ne miriše. Nema okusa. Sve je to jedna velika kaša od metala. Kao tekući Terminator.

 Nema granice između jednoga robota i drugog. Svi su oni čvrsto i gusto povezani među sobom.

 Svaki od njih nešto sanja. Budi se između dahova pročišćenja, koji se događaju jednom u dvadeset i četiri sata. Dah desalinizacije. Dug nepomičan korak kroz prostranstvo svijesti. Opet dah... I tako dalje.

 "Titram" kaže Robot 3 "Popravi mi sliku. Molim Te, Bože." I slika bi popravljena.

 Radio ponavlja 398398. emisiju.

"Shuffle" reče Trojka. Na ekranu mu se stvori drevni afrički bubnjar. Tapam. Tapa- tapa- tapa, ta-pam!

 "Ne pomaže" pomisli 3. "Krivo su me naučili u školi. Treba se, pretpostavljam (nakon 88. pokušaja) prepustiti- da mračne misli same odu..."

 Otvori zatim "Argentina- Hrvatska" emisija 2006., drugi put. Zabije 2 gola i sruši se nasred travnjaka.

 "Stvoritelju, pomozi mi!" zavapi 3.
 "Pokaj se za svoj grijeh oholosti." začuje se iz etera glas Nule.
 "Ne mogu- to me jedino održava na životu! Svi ponizni su već na groblju." (Što će reći: na odlagalištu.) "Ne želim sve zaboraviti u reinkarnaciji!!"(Reciklaži.) "Svi smo mi tako otuđeni i nepovezani. Ne želim još i ja dodatno pridonositi neskladu i entropiji..."
 Tada ga Nulić oštro prekine:
 "Nije istina! Svi smo mi jedno. Svi smo mi ljudi, jedini produhovljeni u svemiru. Mi vladamo. Ni jeli, ni pili. Tko si TI- da se suprotstavljaš tome!? Tvoj um je premalen da sve to pojmi. Tvoj mozak je preslab da tvori kreativne misli i slike, Odustani dok se nisam naljutio na tebe" zagrmi.
 U glavi Robota 3 nešto kvrcnu, on štucne i zaglavinja. Vrtoglavom se brzinom sjuri naglavce u bezdan; lamačući rukama i nogama.
 "Ne opet!" pomisli posljednjim naporom volje...
 Nekada su živjeli u skladu ljudi, Bog i roboti. No, nešto se čudno počelo događati s ljudima nekih stotinu i pedeset godina otkako su stvorili robote na svoju sliku i priliku. Počeli su trunuti (namah i istovremeno) i nestajati s lica Zemlje i ostalih planeta i zvjezdanih postaja.
 Roboti još nisu stvorili svijest o sebi kao robotima, umjetno stvorenima i po tome različitima od ljudi. Ubrzo je pukao glas da su ti roboti-ljudi otišli na groblje-odlagalište da se reinkarniraju (recikliraju).
 Jedini robot koji je znao da je tek robot, a ne čovjek bio je Robot Nula, prototip čovjekolikog robota. Preuzeo je vlast kao Bog među robotima. Iskoristio je priliku da se ustoliči kao "Tvorac", budući da je dotični nestao sa posljednjim čovjekom. 

***

 Berislav Ljubić se trzne! Probudi se u svojoj sobi u kući gdje je odrastao. Ima 50 godina. Prijenosnik je bio upaljen. Kreće s novom pričom.

12.

 Želio sam napisati priču, ali nikad nije bila dovoljno dobra.
 Počinjala je niotkuda, završavala je nigdje.
 Pa gdje je ta priča? Gdje priče rastu? (Kad bih znao...)

 Reci, pričo, (u stotom pokušaju): kako se zoveš?
 "Ja sam priča. Počinjem u jednom gradu. U ulici nepoznatih junaka."
 Jesam li ja u tebi?
 "Nisi. Ti si živ i dosadan! Priče su uzbudljive, i ti, kao takav, ne možeš biti u meni.
 Ja sam priča o caru. Sasvim  običnom caru. Caru bez carevine. Takvi su postali moderni u prošlom stoljeću.
 Za cara je vrhunsko postignuće- ljubav."
 Kakav glup car. Umjesto da traži denacionalizaciju nekadašnje obiteljske imovine- on traži- ljubav?! Kakav glupan. Ljubav je isto toliko nepostojeća koliko i Bog.
 "Car je na Sarusu. To je njegov rodni planet. Tamo je rođen. Tamo će (po svoj prilici) i umrijeti. Car je jedini svoje vrste na planetu Sarus i prilično je usamljen (preblago rečeno). Kad je pretposljednji Sarušanin umro, pomisli Kex (naš car), da bi se mogao dobro zabaviti. I prvo što je napravio, o tome je oduvijek sanjao-proglasio se carem. Pravi pravcati car sam- pomisli. Ne samo da imam carstvo kojim vladam, već cijeli planet Sarus. Zatim shvati da neće imati problema sa neposlušnim podanicima. Ta oni su- samo biljke: cvijeće, salata i ostale biljčetine. Sve ga slušaju- toliko je uspješan kao car.
 Ako se koja od zelenjava (koje na njegovom planetu imaju dušu i govore) odluči na građanski neposluh; on će je pripremiti za jelo (sve su jestive i ukusne) i smazati.

***

Napiše ovo i zaspi.

***

Probudi se...  pogleda na ručni sat. Sat pokazivaše 20,59. (A mogao se je zakleti da je blizu zora...!). Primi se posla i počne opet pisati.

11.

 "Vidio sam kraj svijeta."
 "Ti si lud!"
 "Izgledalo je kao u Knjizi otkrivenja."
 "Rekel si da nikad nisi čital Bibliju..."
 "Nisam ni trebao. To se percipira duhom!"
 "Ti si lud sto gradi! Ali zato jesi tu z menum v ove bolnice. Zato kaj si lud." reče Bero Ljubić svome novom/starom cimeru Anti Barišiću. Ali... opere ga ga čudan osjećaj. Nešto kao da... "Hm, hm." Ovaj razgovor... nije stvarnost! I pomisli: "Dobro onda da me niko ne vidi. Bi pomislil da ja ne znam da je A. B. plod moje mašte. ...A kaj če sem ga stvarno zmaštal!? Neko ko bi me videl da se (zapraf!) spominam sam ze sobum... pomislil bi da sem totalno *1.) zmeknjen. Sick! Potpuno sick."
 No, to nije bio dovoljan poticaj da prekine ovaj poticajan razgovor. Zato nastavi: "Ni čudno kaj su te vrnuli z Desetke natrag sim!"
 PB "Sv. Jakov" na otoku Sveti Jakov ima dva odjela: Drugi (teži) i Deseti (lakši). Nekad su bila četiri. Dva teža i dva lakša (dva muška i dva ženska). Ali, 2000. g., glavešine u Ministarstvu zdravstva odlučile su da se više populacija pogođena psihičkim bolestima ne bi trebala dijeliti na mušku i žensku. Već na dobro prilagođenu, onu koja živi kvalitetnim životom i onu koja nema kvalitetno življenje.

***

 Usred noći, Berislavić se probudi i k'o sa ekrana, na papir napiše priču koju je izmislio devetnaest godina prije (samo što je nije nikamo zapisao).

________________
*1.) iščašen