Marko dođe k sebi.
 "Što...? Gdje sam ja to? Tko si ti?"
 "To sam ja, Marko, tvoja Dora!"
 "Kakva Dora? I zašto me zoveš Marko?! Ja sam Branko!"
 "Jel ti to mene zafrkavaš?"
 "Zašto bih te zafrkavao?! Ozbiljno ti kažem- JA SAM BRANKO."
 Dora shvati da ima posla sa dvije osobe u jednom umu: "Bože, što da radim?"
 "Bog ti neće pomoći, On ne postoji! On je ljudska izmišljotina."
 "Ne, nije. Pitaj Marka ako meni ne vjeruješ."
 "Marko sad spava."
 "Probudi ga, molim te."
 "Zašto bih ga budio?! Nek spava, nek se odmori. Cijelu noć nije spavao."
 "Zašto nije spavao?"
 "Bio je zabrinut za vašu budućnost. Rekli su mu roditelji da te više ne smije viđati."
 "Što je njih briga za nas! Nek ne razbijaju glavice zbog nas." reče Dora koja se premetne u "Moranu". "Ja sam Morana."
 "Drago mi je, ja sam Branko." Branko shvati da ima posla sa dvije osobe u jednom umu.
 "Što ja radim ovdje?"
 "Dovela te je Dora."
 "Ah, ta glupača...! Daj mi reci- jel' još uvijek slini za onim Markom?"
 "Da, oni su još uvijek ljubavni par."
 "A znaš- zgodan si mi. Hoćeš li mi biti dečko?"
 "Paaa... ne ide to samo tako..."
 "Zašto ne? Sviđam li se i ja tebi?"
 "Da."
 "Onda?"
 "A dobro..."
 "Nemoj ti meni 'a dobro'. Hoćeš li ili nećeš biti moj dečko?"
 "Hoću."
 "Da se upoznamo: ja sam profesorica u robomaskoj srednjoj školi. A ti?"
 "Ja sam robomaski policajac."
 "Kako to da si u civilu?"
 "Radim samo noćne smjene. Noćne ophodnje."