5.

 Marija Ljubić je uvijek bila ponosna na svog sina. Pa- molim: diplomirao je na Prometnom fakultetu u roku. Bila ponosna, ali ju nitko nije naučio da bi katkad bilo lijepo pohvaliti sina za njegova postignuća. Da, bila je ponosna- dok je njena smrt nije zaustavila u šutljivom bivanju  ponosnom.
 Na samrtnoj postelji su joj se otvorile oči u onih nekoliko trenutaka kad joj se kao flashback odvrtio kratak film njenog života.
 "Sinek Bero, oprosti..."
 Bero ju prekine: "Kaj, mama, da ti opros'tim? Nisi mi se niš veliko zamierila. I znaš da sem ti one povremene sitnice oprostil."
 "Nis te nikad za niš pofalila. Samo sem ti prigovarala."
 "Pa dobro, jesi mi znala tu i tam prigovoriti nekaj, ali to je bilo iz brižnosti i lubavi. Bil bi postal ništarija da nisi!"
 "NE! Prigovor ni dober za odgoj. Sami pofala izražava lubaf. A samo lubaf od roditelov stvara sriećnu diecu."
 "Joj, mama" stavi on s vickastim izrazom lica pred svoje lice svoju šaku sa ispruženim i razmaknutim prstima: "Ovak ti bum čez prste pregledel. Naj se ti niš brinuti."
 Ona zatvori oči. Srce joj stane.
 "Dobro, mama. Vidim ti na licu da si mierno otišla na drugi sviet. To mi je drago znati. Mier z tobum." Poljubi je u čelo. No, jedna stvar mu promakla. On je tužna figura. Stalno strjepi da će ga netko (s povodom i pokrićem ili bez njih) opominjati za ovo i za ono i rastuživati ga: "Nisi vrijedan. Nisi vrijedan ljubavi."