Odil je polako, skorom pa oprezno, po nogostupu koji se je prestiral z lieve strani puta na ulazu v Grad. Na table na koje je pisalo Grad, neko je dopisal (ze štampanemi slovi) "Pokojni". Sada je (tek sad je skužil) tišina, neka neobavezna tišina. Ni se čul promet. (Nikemu niš...) M... cesta ni davala nikakve nade da se bu z nekem stigel. Evo ga pri pekarne. Zakrene lievo. Intuicija mu je govorila da je na dobrem putu (kam god da on vodi!) Ide na autobusni terminal. 
"A kam ću drugam?!" pomisli samozadovolno, siguren v sebe. Začuje tičice kak popevaju. "Dobro je! Znači opasnost je prešla."
Na rizolu su ležale gradske novine, čerašnji broj. Veliki naslov: "EVAKUACIJA!" i ze sitnemi slovi:"Više na stranici 1." Nutra je pisalo da je precurelo v medije da ("Neš ti odabira rieči!") da nuklearna elektrana z druge strani meje od čera pušća radijaciju.
"Kak ja to nis znal?!?! Dobro, to objašnjava fenomen 'Pale sam na svietu'... al ne objašnjava kostura na mestu vozača autobusa i isparivajne busa.  To su se valda moje šesto osetilo i moja mašta poigrali (lagano) z menum... Gladen sam!" 
 Nameri se na samoposluživajne. Ubaci v torbu pet čokoladic "Mars". "To mi bu dost do obeda."
 "Dobro jutro, gospodine." veli na glas.
Prevleče jednu čez čitač bar-koda. "Zakaj se ne čuje bip-bip?!" Upali POS- blagajnu. Prevleče opet čokoladu. Na kase je pisalo: "8". Pomnoži na kase: "Puta... mmm... pet."
 "Kolko sem dužen, gospođo? Četrdeset kuna, gospodine. Izvolite, gospođo. Hvala, gospodine. Hvala lijepo. Dođite nam opet" Ostavi četri Dobrile v pretincu kase za desetače i zide van.