Na kolodvoru je bil jen autobus, na peronu za Velegrad. 
Kuc, kuc! Začuje s z nutarnje strani zaslona monitora. "E, autor moj- došel si v sliepu vulicu z pričum. Nis materjalist da bi mi prazni  grad predstavlal igrališće... Kaj mi je delati sad?"
Odi ti, Lik, v "Svetega Ivana". 
"Kaj bum tam?"
Odi tam. Imam dober osiećaj...
"Ok. Valda se nem z nekem sudaril. A da..." lupi se po čelu. "Nikega ni na ceste!!" veli Lik. Zajde v bus. Upali ga (kluč je bil v brave). Zakrči jako menjač i Lik nekak krene. Oprezno, Lik! Nemoj prebrzo voziti. Pazi da autobus ostane na ceste. 
"Ma. Mačji kašel! Ak znam voziti auto, morem i autobus!"
Zaputi se z vozilom po Vulice grada W... Pa čez Blagdan (pustoš!) u predgradje Velegrada. Periferija velegrada je također bila prazna. Jedino se čulo kak tice popevaju (kak, uostalom i v Gradu)... Gradska cesta. Međugradski bus se zanese ze zajdnem krajom i skrene v vulicu Svetega Ivana. Sparkera se na ulazu na parkerališće bolnice. Lik zide z busa. Krene prek ceste na portu.
V taj čas se skroz zmrači. Tice zamukneju. Črlena titrava svetlost zatrepće iz smera Susedne Države i zgasi. Oblizne ga snop svetla baterijske lampe iz porte.
"Stoj! Ko ide!" pita strogo prvi glas.
"Daj šuti..! Ti i tvoje manire iz vojske bivše države! Tko ste vi?"  javi se drugi glas.
"Ja sem Lik."
"Tko ste vi i tko vas je poslao?" zanima drugega glasa.
"Željko, Željko! Lik nam je donio mrak! I ovo treptanje u mraku."
"Ne, Franjo. Nema to veze s njim..."